ЊЕГОШЕВ ДАН У ЗНАКУ ЛЕТОПИСА МАТИЦЕ СРПСКЕ Два века прожимања

Ове године се, како је на почетку подсетио потпредседник Његошевог одбора Матице српске академик Миро Вуксановић,  обележава и 190 лета од како је у истом том Летопису објављен први текст о Његошевом књижевном делу. Реч је о прикљзу Његошеве књиге „Пустињак цетињски”. „То је било семе из које се касније развила грана српске историје књижевности - његошологија”, навео је академик Вуксановић 

Поздрављајући скуп, председник Његошевог одбора митрополит црногорско-приморски Јоаникије указао је да се наши претходници својим животом и својим заслугама уграђују у наше животе и наша дела. „Ми без њих не бисмо имали ту снагу и то утемељење.  Уосталом, видимо да јубиларно време не обележава само нека прошла времена, која су протекла у неповрат,  него да цело то време које имамо на памети није пука прошлост него је сабрано време, искупљено време, које се непрестано напајало вечношћу и давало снаге ствараоцима који су нас задужили. Ако промислимо мало дубље о Његошевом делу и његовим  заслугама, и о заслугама Матице српске и њеног Летописа за ових два века, онда видимо једно непрестано прожимање. Пре свега и Његош и Матица све време, и за Његошевог живота,  али и кроз цело досадашње време, деловали су у истом правцу на просвештенију српског народа, на његовом обједињавању, на његовом културном уздизању и сабирању наших сила, да бисмо били духовно што јачи и да би на тврдом и поузданом темељу градили и нашу садашњост”, порука је митрополита Јоаникија.

А академик Миро Вуксановић у свом је уводном слову подсетио на песнички новински извештај Милоша Црњанског о преносу Његошевих костију на Ловћен, у обновљену капелу 1925. „Запис је”, вели академик Вуксановић, „окићен лирским сликама иако је реч о ’свирепој успомени’. Каже да је Горски вијенац песма ’која би и када би сав наш народ изумро јасно и горостасно сачувала његов лик’ и да је Вијенац саставио песник ’стасом лепшим од свих мушких у нашем народу и душом неизмерном и облачном као изнад Ловћена’, где је у вечност отишао ’међу облаке муњобије’, над ’најлепшим морем на свету’. 

Описао је Црњански и велику ватру у ћесарску част, навео је академик Вуксановић, „али не да би приказао славље но да би се отвориле слике од огња који је синуо ’чак на море’, од којег су бљеснула ’страшна и сиромашна села веселих Цуца’ што се као ниједно хајдучко племе ’смрти грохотом смејало֦. „Обасјан је ’голи крш Кривошија, витких као борови на ветру’ и све – до ’херцеговачких гудура где нам је сачуван најлепши изговор старог језика’. Уместо величања ћесарске буктиње, Црњански опевава осветљени пејзаж и човека у њему”. 

А неколико дана раније “срамна војска” спремила је ломачу за “гробницу муњама бијену” и за капелу “што је као неки анђео од камена клечала под небом”, пише Црњански а подсећа потпредседник Његошевог одбора Матице српске. Спремљен је дан који је “тресао душу народа”. Стигла је војска која је “заударала гробарски”, која је скрнавила гробове и у другим земљама. Упутила се “с неким поповима на Језерски врх”. Вратили су се с Ловћена аустроугарски војници, “све сами Мађари и Швабе”, “у полумраку и пролазили кришом као лопови”. Један је носио сандук са костима, а други шаторско крило са трулом свиленом одеждом... 

„Сутрадан је Лазар Матковић, ’касније срески поглавар у Дувну’, узео два Чеха, отишао на Ловћен, скочио у дубоку раку, прекопао земљу и међу ’отпацима дрвета’ нашао три Његошеве кошчице из пете и потиљка. Пет година касније, кошчице чуване у тајности као незаменљиве драгоцености, Лазар Матковић упутио је Митрополији на Цетињу, из Савине, из Херцег Новог”. Такав новински допис листу Време послао је Милош Црњански, указује академик Вуксановић.  И додаје: „Тако су прикупљане Његошеве кошчице, и чуване, годинама, потом враћене у обновљену капелу 1925, где су биле до минања “страшног врха Ловћена”, како га је видео Црњански, и подизања Мештровићевог маузолеја 1974, упркос запомагању митрополита Данила Дајковића и многог ученог света. Никад нећемо дознати колико су Његошевих кошчица разнеле мине и кад ће бити урађено што су и окупатори хтели да ураде 1918, али ћемо и даље да спуштамо небеску славу на руку која је написала Горски вијенац и на мисао у којој је своје гнездо нашла Луча микрокозма.”

М. Стајић