MARIJA POMJANOVSKA, BILGORAJSKA SUKA I PLOČKA VIOLINA Čarobno vreme stvaranja nove tradicije
Koncertni program Nova lica tradicije, koji će večeras biti izveden na Nomusu, u Sinagogi, sa početkom u 20 sati, glavni snop svetlosti baca na stari, rekonstruisani poljski instrument suku i na jedinstvenu umetnicu iz Poljske Mariju Pomjanovsku, koja će na koncertu svirati bilgorajsku suku i pločku violinu, te izvesti nekoliko svojih kompozicija.
Na koncertu učestvuje i Vokalni oktet „Simultaneo“, kao i dirigent Karol Kisjel, idejni tvorac ovog specifičnog projekta, u koji su uključeni i kompozitori Ana Roclavska Musjalčik, Helena Tulve, Ugis Praulinjš, kao i naša Aleksandra Vrebalov.
Marija Pomjanovska je sa sedam godina otpočela formalno muzičko obrazovanje, te posvećeno sviranje violončela i klasične muzike. Kao adolescent, nakon prvog susreta s instrumentom iz udaljene kulture, koji ju je podsetio na violončelo (indijski sarangi), počela je sa žarom da se interesuje za sva ta „violončela“ Istoka, i šire – za kulturu, sviračke tehnike i instrumentarijum Indije, Dalekog i Bliskog istoka, Balkana…
– Osamdesetih godina, tokom studija čela na Muzičkoj akademiji ’Frederik Šopen’ u Varšavi, putovala sam u Indiju, gde sam započela višegodišnje učenje teorije i prakse klasične i narodne muzike ovog potkontinenta. S indijskom kulturom sam imala kontakt od malih nogu, najpre zbog moga oca, koji je bio zainteresovan za indijsku filozofiju i umetnost. Praktikovao je jogu i meditirao, što je u to doba, sedamdesetih, bilo neobično u Poljskoj”
U vreme kada je diplomirala violončelo na Akademiji (1992) Marija je već sabrala ozbiljno iskustvo boravka u Indiji i bavljenja indijskom muzičkom kulturom. Apetit za širenjem vidika rastao je, pa je tako počela da se kristališe i njena sklonost ka širokoj, šarenoj grupi gudačkih instrumenata koji se sviraju tako što ih muzičari drže između kolena, na kolenima, u krilu (engleski termin: knee-fiddles).
– Devedesetih godina XX veka nastavila sam da putujem i istražujem, i to van Indije. Išla sam u Koreju, Japan, Kinu, Afriku i na Bliski istok. To je bilo vreme mog intenzivnog umetničkog razvoja. Ali u srži svega jesu violončelo i sarangi jer su se iskustva sviranja ova dva instrumenta pokazala kao ključna u mom procesu oživljavanja, kao i osmišljavanja tehnika sviranja starih, zaboravljenih poljskih gudačkih instrumenata na kolenu.
Rekonstrukcijom tih starih knee-fiddles instrumenata, čime se Marija bavila devedesetih godina u timu s graditeljem gudačkih instrumenata Andžejem Kučkovskim i muzikologom Evom Dalig Turek, dat je nemerljiv doprinos kulturnom nasleđu Poljske. Nečemu što je izumrlo, zapostavljeno, udahnut je novi život na osnovu neznatnih podataka i izvora.
– Bilgorajska suka je pre sto godina pala u zaborav. Ja sam zapravo rekreirala način na koji se ona svirala i pritom razvila sopstveni stil. Kada sam 1993. upoznala Andžeja Kučkovskog i Evu Dalig, oni su u tom trenutku već završili proces rekonstrukcije bilgorajske suke, tada vođen isključivo u muzejske svrhe. I od trenutka kada sam od Andžeja dobila svoju prvu bilgorajsku suku, otpočelo je čarobno vreme kreiranja zaboravljene stvarnosti, na neki način iznova. Osećala sam se kao da istovremeno živim u dva sveta. Pokušavala sam da zamislim kako je instrument nekada mogao da zvuči, ali sam želela i da postignem ton koji bi me zadovoljio, tako da mi zvuk instrumenta pruži čisto uživanje. To je bilo neverovatno vreme rasta s instrumentom. Svaka nova ideja za kompoziciju, za način sviranja, donosila mi je istu radost kao prvi koraci ili prvi zubi bebe. To i jeste neka vrsta muzičkog materinstva.
Pored bilgorajske suke, Marija Pomjanovska će na koncertu u Novom Sadu svirati i pločku violinu. Dobro očuvani primerak ovog instrumenta pronađen je 1985. godine tokom iskopavanja u starom jezgru grada Plocka. Sloj zemlje u kojem je „violina” pronađena datira iz sredine 16. veka, zbog čega je instrument imao brojne pukotine, ali je on ipak bio gotovo u potpunosti očuvan.
– Rekonstrukcija zvuka, tehnike sviranja i repertoara za pločku violinu podrazumevala je uklanjanje ’praznina’ koje su postojale u istoriji starih poljskih gudačkih instrumenata. To je bila neistražena oblast, neka vrsta ’pustog, nenaseljenog ostrva’ i sve je moralo da se gradi skoro od nule. Kao svoju veliku, važnu obavezu doživela sam repertoar. Šta svirati i na koji način da bi slušaoci osetili miris prošlosti i povezali se s njom, a da u isto vreme budu svesni razvoja, evolucije i dometa ostvarenih u drugačijim uslovima u odnosu na one od pre sto godina? Ovo nije lak poduhvat. Uglavnom sama komponujem i gradim repertoar za ove rekonstruisane instrumente. No, dešava se da poneki istaknuti kompozitor odluči da piše dela za te moje instrumente i oni tako dobijaju neki novi život, pojavljuju se na novim scenama i dopiru do novih krugova publike.
Marija Vitas