МАРИЈА ПОМЈАНОВСКА, БИЛГОРАЈСКА СУКА И ПЛОЧКА ВИОЛИНА Чаробно време стварања нове традиције

На концерту учествује и Вокални октет „Симултанео“, као и диригент Карол Кисјел, идејни творац овог специфичног пројекта, у који су укључени и композитори Ана Роцлавска Мусјалчик, Хелена Тулве, Угис Праулињш, као и наша Александра Вребалов.

Марија Помјановска је са седам година отпочела формално музичко образовање, те посвећено свирање виолончела и класичне музике. Као адолесцент, након првог сусрета с инструментом из удаљене културе, који ју је подсетио на виолончело (индијски саранги), почела је са жаром да се интересује за сва та „виолончела“ Истока, и шире – за културу, свирачке технике и инструментаријум Индије, Далеког и Блиског истока, Балкана…

– Осамдесетих година, током студија чела на Музичкој академији ’Фредерик Шопен’ у Варшави, путовала сам у Индију, где сам започела вишегодишње учење теорије и праксе класичне и народне музике овог потконтинента. С индијском културом сам имала контакт од малих ногу, најпре због мога оца, који је био заинтересован за индијску филозофију и уметност. Практиковао је јогу и медитирао, што је у то доба, седамдесетих, било необично у Пољској”

 У време када је дипломирала виолончело на Академији (1992) Марија је већ сабрала озбиљно искуство боравка у Индији и бављења индијском музичком културом. Апетит за ширењем видика растао је, па је тако почела да се кристалише и њена склоност ка широкој, шареној групи гудачких инструмената који се свирају тако што их музичари држе између колена, на коленима, у крилу (енглески термин: knee-fiddles).

– Деведесетих година XX века наставила сам да путујем и истражујем, и то ван Индије. Ишла сам у Кореју, Јапан, Кину, Африку и на Блиски исток. То је било време мог интензивног уметничког развоја. Али у сржи свега јесу виолончело и саранги јер су се искуства свирања ова два инструмента показала као кључна у мом процесу оживљавања, као и осмишљавања техника свирања старих, заборављених пољских гудачких инструмената на колену.

Реконструкцијом тих старих knee-fiddles инструмената, чиме се Марија бавила деведесетих година у тиму с градитељем гудачких инструмената Анџејем Кучковским и музикологом Евом Далиг Турек, дат је немерљив допринос културном наслеђу Пољске. Нечему што је изумрло, запостављено, удахнут је нови живот на основу незнатних података и извора. 

– Билгорајска сука је пре сто година пала у заборав. Ја сам заправо рекреирала начин на који се она свирала и притом развила сопствени стил. Када сам 1993. упознала Анџеја Кучковског и Еву Далиг, они су у том тренутку већ завршили процес реконструкције билгорајске суке, тада вођен искључиво у музејске сврхе. И од тренутка када сам од Анџеја добила своју прву билгорајску суку, отпочело је чаробно време креирања заборављене стварности, на неки начин изнова. Осећала сам се као да истовремено живим у два света. Покушавала сам да замислим како је инструмент некада могао да звучи, али сам желела и да постигнем тон који би ме задовољио, тако да ми звук инструмента пружи чисто уживање. То је било невероватно време раста с инструментом. Свака нова идеја за композицију, за начин свирања, доносила ми је исту радост као први кораци или први зуби бебе. То и јесте нека врста музичког материнства. 

Поред билгорајске суке, Марија Помјановска ће на концерту у Новом Саду свирати и плочку виолину. Добро очувани примерак овог инструмента пронађен је 1985. године током ископавања у старом језгру града Плоцка. Слој земље у којем је „виолина” пронађена датира из средине 16. века, због чега је инструмент имао бројне пукотине, али је он ипак био готово у потпуности очуван.

– Реконструкција звука, технике свирања и репертоара за плочку виолину подразумевала је уклањање ’празнина’ које су постојале у историји старих пољских гудачких инструмената. То је била неистражена област, нека врста ’пустог, ненасељеног острва’ и све је морало да се гради скоро од нуле. Као своју велику, важну обавезу доживела сам репертоар. Шта свирати и на који начин да би слушаоци осетили мирис прошлости и повезали се с њом, а да у исто време буду свесни развоја, еволуције и домета остварених у другачијим условима у односу на оне од пре сто година? Ово није лак подухват.  Углавном сама компонујем и градим репертоар за ове реконструисане инструменте. Но, дешава се да понеки истакнути композитор одлучи да пише дела за те моје инструменте и они тако добијају неки нови живот, појављују се на новим сценама и допиру до нових кругова публике.            

Марија Витас