VELIKO PRIZNANJE NOVOSADSKOJ VOLINISTKINJI Julija Hartig nagrađena u Holandiji za CD "Dark velvet" (VIDEO)

Već trideset godina Julija Hartig živi i radi u Holandiji, i ostvaruje svoju karijeru u Filharmonijskom orkestru holandskog radija, kao i kamernim ansamblima među kojima je i „Roktet“, takođe i u duu sa pijanistkinjom Rejneke Brukhans, kao i kroz solo nastupe. Uprkos obavezama, zapravo uspesima koji stvaraju dodatne obaveze, Julija Hartig je nedavno boravila ovde, između ostalog i da bi sa novosadskim kolegama, muzičarima, violončelistom Markom Miletićem, klarinetistom Aleksandrom Tasićem i japanskim pijanistom Šinosukeom Inugajem, nastupala na muzičkim svečanostima „Oktoh“ u Kragujevcu.

- Mislim da je odlika umetnosti uopšte, umetnika, i stvaralaštva, ta amorfnost, i nepripadanje, tačnije pripadanje celini, i okolini, iz koje bi trebalo što je moguće više primetiti, registrovati, uzeti, i kroz sebe preraditi u neku svoju umetnost, tako da je kretanje jedan od osnovnih zakona umetnosti. Čini mi se, a meni je lično stalo, zato što ja doživljavam sebe kao Novosađanku, ovde sam rođena, učila, studirala, odavde su mi koreni, i jednostavno osećam, posle 30 godina karijere negde drugde, i života negde drugde, da imam konstantno potrebu da to nešto vratim kući – kaže za naš list Julija Hartig.

U vezi sa ovim prostorima i našim kompozitorima jeste i veliko priznanje koje je Julija Hartig nedavno primila u Holandiji. Radi se o muzičkoj nagradi produkcijskih kuća, koja nosi naziv „Edison“, jednoj od najprestižnijih, koja je u rangu američkih „Gremija“, i u Holandiji se dodeljuje još od šezdesetih godina prošlog veka. 

- To je najveće diskografsko priznanje Holandije, koje sam dobila za svoj solistički debi CD „Dark velvet“, u kategoriji novodolazećih umetnika, što je jako interesantno, i meni posebno drago, zato što dokazuje da apsolutno nema pravila. Mislim da je to jedan jako smeo čin žirija, koji se uopšte usudio da me nominuje u kategoriji novodolazećih zvezda, i da to odražava stav da nikada nije kasno da čovek nađe svoje mesto. Na tom CD - u su sva dela posvećena, pisana, ili aranžirana za mene. Ima deset kompozicija, od osam autora, i petoro je s ovih prostora, a tri su holandska – pominje violinistkinja Julija Hartig.

Na pitanje kako su Holanđani primili našu muziku s ovog CD-a, inače stvaranog u vreme korone i izolacije, a objavljenog pre godinu dana, Julija Hartig kaže savršeno, i dodaje da je to svima tamo jako dojmljivo, i da smo ostavili jako dobar utisak. Među našim autorima zastupljenim na ovom CD-u su kompozitorke Isidora Žebeljan i Aleksandra Vrebalov, zatim Veljko Nenadić, Rudolf Bruči, kao i Julijin otac, poznati novosadski violončelista i kompozitor Tibor Hartig. Kompozicije s ovog CD-a su predstavljene prošle godine na koncertu u Novom Sadu, koji je tada bio Evropska prestonica kulture.

- Na ovom CD-u su dela koja su sva meni komponovana, posvećena ili prerađena, i svako delo ima svoju priču, povezanu sa kompozitorom, ili sa mojim ocem. Očigledno je da je to moje delo, uopšte ne razmišljam o tome kao o nečemu što je neko drugi stvorio, s obzirom da su „Dijalozi“ isto stvoreni iz jednog yem sešna sa tatom i sa mnom, kada smo improvizovali, pa je on to zapisao, i doživljavam ih kao da su moje. Tako doživljavam uglavnom sve kompozicije, zato što je to interakcija kompozitora i mene. Čak sam uz CD u programskoj knjižici lepo opisala sve te aspekte, zašto je do kompozicije došlo, kako ja doživljavam kompozitora, kako smo se sreli, koji je naš put bio zajednički, kako oni mene doživljavaju kao interpretatora, tako da su sve te kompozicije u stvari napisane poznavajući mene kao violinistu, i napisane iz deset fragmenata mog stvaralaštva – objašnjava Julija Hartig.

Pominje kako se sa Aleksandrom Vrebalov, sa kojom se poznaje još sa studija, srela posle dugo vremena, i uz razgovor sa njom je došla ideja da i ona komponuje za nju.

- To je toliko bilo spontano, toliko iskreno, i kada sviram to delo, ono je sasvim aleatorično, ja prepoznajem aspekte i kao da mi je potpuno jasno zašto je to tako kako jeste, zato što poznajem nju, a verovatno i ona, poznajući me, neki deo mene je nosila u svojim mislima, kada je mislila da je moguće da ću ja to da ostvarim. Ista stvar je i sa Isidorom Žebeljan, sa kojom sam bila jako prisna prijateljica, i koja mi je obradila „Umri dušo“ za violinu, glas i klavir, zato što sam ja to tražila od nje, i ona je to besprekorno uradila. Tako je sa svim ovim delima. Svi su znali za koga pišu, koje su moje mogućnosti, koje su granice, odnosno bezgraničnost pristupa interpretaciji, jer ja uvek tražim ne da li to može ili ne, nego želim da ne može. Taj izazov mi je uvek jako interesantan – napominje Julija Hartig.

O samoj nagradi „Edison“, i tome da li otvara neka nova vrata, Julija Hartig kaže da se to podrazumeva, ali da je sve ipak do samog umetnika, odnosno čoveka.

- Ja se šalim s tom jednom kilom i trista grama, koliko ta Edisonova statua teži, potpuno sam se zaprepastila kada sam je dobila u ruke na sceni, pomislivši kako je stvarno teška, ali ima za mene neko simbolično značenje upravo težina te bronzane statue. Jer, čovek sada dobija jednu veliku odgovornost prema toj nagradi, javlja se ljubopitljivost i radoznalost šta sada da zadovolji, kako kod sebe, tako i kod publike, i uopšte šta jedno takvo priznanje sada radi čoveku, tako da sam još uvek pod sleganjem te zvezdane prašine i očekujem da vidim šta će od svega toga da bude. Naravno, imam jako puno ciljeva, ali znam samo jednu stvar, a to je da ne želim da stanem sa ličnim razvojem, i želim da ostanem dosledna sebi, svojim potrebama, i svojoj umetničkoj ideologiji, da se izrazim, prenesem poruku svojoj publici, i da tako doprinesem nečijem danu, razvoju, zdravlju, i mentalnom podsticaju – navodi Julija Hartig.

N. Pejčić