Naši stranci: Irina Jašvili, gruzijska violinistkinja i pedagog  

Srećom, dodaje, živi u studentskom kampusu, na ivici Adana, petog po veličini a jednog od najdinamičnijih turskih gradova, samo 40 km od Sredozemnog mora.

Nošena duhom slobode mog gruzijskog naroda, iako dobrano starija od 65 godina, izlazila sam iz profesorskog hotela i šetala kraj obližnjeg jezera. Da bi čovek živeo, mora da udahne vazduh i pozdravi sunce, veli naša sagovornica.

Moj maternji jezik je neobičan, samosvojan i težak. Srpski sam učila po sluhu, uz moje studente. Sad ga pričam, istina s greškama, ali ne razmišljajući na gruzijskom ili ruskom, kaže profesorka, kojoj nedostaju putovanja u rodni Tbilisi i Novi Sad, gde je radila više od deceniju.

U Gruziji su joj, kako kaže, mlađa sestra, mlađa ćerka, sin, unuci. Odnedavno je prabaka.

Od sina imam devojčicu. Želim da je vidim, a ne znam kada ću. Avioni ne lete, traže test na koronu. Komplikacije. I Vojvodine sam se zaželela. Tamo imam prijatelje. Zovu me studenti. Vrata Novog Sada mi je otvorila starija sestra Marina, koja je 1975. bila prva profesorka violine na tek otvorenoj Akademiji, kaže Irina.

Ona navodi da ne bi ni išla iz Novog Sada da nije morala, ali, po sili zakona, zbog godina, morala je 2012. napustiti Akademiju. Srećom smo starija ćerka Manana i ja pozvane u Tursku da predajemo violinu na Konzervatorijumu. Ona je turski naučila pa mi je i prevodilac. Jeseni i proleća ovde su divni, ali leta vrela. Zna da bude i 45 stepeni, a vlažnost 100 posto. Časove držim putem interneta, što je baš teško. Kako detetu, početniku, pokazati sviranje violine kad ne zna ni da je naštima?

Dalje priča da joj je neizmernu ljubav za violinu u dušu usadio otac Luarsab Jašvili, čuveni violinista, pedagog, nosilac brojnih odlikovanja ŠSR-a, osnivač Katedre za violu na Državnom konzervatorijumu u Tbilisiju i zaslužni umetnik Gruzije.

Ako nešto znam, od njega je ostalo, sa setom će Irina.

Bilo mi je šest godina kad je u kuću doneo štapić i postavio kao da držim violinu. Bila sam malo uplašena, ne znajući šta da radim, i mislila da sam nešto zgrešila. Tata me je odmerio, sutra doneo malecku violinu i počeo strpljivo, sa žarom i ogromnom ljubavlju, da me podučava. Dok sam povlačila gudalo po strunama, on je improvizovao na klaviru. Prvi koncertni podijum bila je stolica na koju me je podigao. Iste godine stala sam na pravu scenu, a s devet sam imala prvi samostalni koncert, nastupala i sa simfonijskim orkestrom i imala ispunjeno detinjstvo, priseća se naša sagovornica.

Ipak, seća se da je nekad bilo mučno.

Igram se s decom na ulici, a tata zove da vežbam skale. I tako po četiri-pet sati dnevno. I danas održavam formu da studentima mogu pokazati kako da muziciraju jer, to je težak posao. Fakultet sam upisala kod, verujem, najvećeg violiniste sveta, Davida Ojstraha u Moskvi. Sreća je da budeš pored takvog čoveka, ali druga ljubav me omela. Studije sam napustila, vratila se u rodni Tbilisi i udala za Tariela Dugladzea, dirigenta simfonijskog orkestara, seća se Irina. 

Neku godina kasnije studije je završila kod oca. Zaposlila se kao asistent i pela pedagoškom lestvicom. Rodila je troje dece. Starija ćerka svira violinu, a mlađa klavir.

Nekad mislim da sam mogla više uraditi, pogovo što nisam dovoljno često nastupala, kritična je Irina prema sebi.

Njegoš je pisao da je u ruke Mandušića Vuka svaka puška ubojita, a Irina misli da svaka violina zvuči dobro kad je u rukama virtuoza. Tokom višedecenijske pedagoške karijere u rodnoj zemlji, Novom Sadu i Turskoj, odgojila je mnoge vrsne muzičare. Samo u Srbiji više od 50.

Moja majka Tamar Kaburzanija, bila je uvažena pijanistkinja i omiljen čovek, pa je naša kuća bila je otvorena za kolege i studente, nostalgična je često Irina.

Otac je, kako kaže, od tri ćerke, najstarije Marine, ona je srednja i Nana, stvorio volinistkinje.

Sve tri udale smo se za muzičare, a porodičnu tradiciju nastavljaju naša deca i unuci, zaključuje Irina.

Vredan ponosa je spisak zemalja u kojima su članovi njene porodice nastupali s poznatim orkestrima i muzičarima, kao i broj dobijenih priznanja. Jašvilijevi, na neki način sinonim za violinsku muziku, potiču od kneževske loze čije ime na gruzijskom označava ljubičasto cveće. Na pragu devete decenije Irina često misli o prošlosti, a zna se da, „kad srce zapišti, misao je kriva“. Brine za budućnost. Teši je da je sreća kada prođeš kraj apoteke a ne svratiš. Ništa te ne boli. Kad ne moraš u prodavnicu jer imaš sve. Sreća je kad ideš kući jer te tamo čekaju.

Jelena Stamenković