Večeras u Studiju M: Muzika mundana i vek od rođenja Ernea Kiralja

Autorska svestranost ove po mnogo čemu po mnogo čemu jedinstvene pojave u svetu umetnosti ogleda se u različitim oblastima muzike kojima se bavio: od istraživanja i eksperimenta, do spajanja narodne baštine i avangarde.

Ali ne mislim da sam avangardan. Ja samo zapisujem svoje zvučne impresije. I to bih mogao da činim ili kompromiserski u odnosu na klasičnu predstavu o muzici, ili da budem iskren. Ja sam se odlučio za ovo drugo, otkrio je Kiralj u jednom intervjuu.

Erne Kiralj je rođen u Subotici 16. marta 1919. Po završetku muzičke škole radio je u orkestru subotičke opere, a kada je ona 1953. ugašena, prešao je u Radio Novi Sad gde će delovati kao muzički urednik. Istovremeno se razvijao i njegov etnomuzikološki angažman, tokom kojeg je zapisao brojne mađarske, srpske, rusinske i ciganske melodije - procenjuje se da ih je u njegovoj zbirci više od 3.000. Napisao je i veliki broj radova o narodnoj muzici, ali i o instrumentima i običajima, koji su štampani u izdanju SANU, Muzikološkog instituta Mađarske akademije nauka, Saveza folklorista Jugoslavije... Takođe je o etnološkoj građi naroda iz kojeg je ponikao snimio 1978. film „Sedam mađarskih narodnih balada”. Posebno je zanimljiva njegov graditeljski poduhvat – da bi „dobio zvuke koje je želeo” konstruisao je potpuno nove instrumenate: citrafon, koji je zasnovan na mađarskoj seljačkoj citri, te multimedijalni tablofon.

Kao kompozitor, Kiralj se jugoslovenskoj publici u svojim ranim delima predstavio kao modernista. Eksperimentisao je sa zvukom, tekstom, mikstmedijima, stvarajući dela neobičnih, ne samo zvučnih nego i vizuelnih rešenja, u kojima je improvizaciji dat veliki značaj. Slobodno se kretao predelima avangarde, istražujući sa jednakim interesovanjem polja improvizacije, elektronske muzike, kada je ona privlačila vrlo mali broj kompozitora, i novih zvučnih mogućnosti instrumenata (u smislu preparacije, novih načina sviranja, pa izgovaranja teksta za vreme sviranja). Pri tome je s istim entuzijazmom komponovao i za “tradicionalne” sastave (klavirski trio, gudački kvartet, razna dua...), kao i za veoma neobične kamerne formacije.

Prvi uticaj, pored folklora, na mene je izvršila zbirka Dvadeset narodnih pesama u obradi Bartoka i Kodalja. Zatim se desilo da su naši novinari išl;i na svetsku izložbu u Brisel, gde se izlagala Korbizjeova palata i bila izvođena muzika Edgara Vareza. Kada su se vratili, dali su mi snimke. Bio sam frapiran i rekao sebi: Pa to je ono što ja mislim, onako kako ja pišem. Prepoznao sam sebe kroz tu muziku. I kroz Slovenskog isto. Posle sam putovao u Pariz kod Pjera Šefera. Čuo sam zatim i Štokhauzenova dela za elektronsku muziku. U isto vreme sam sakupljao i folklor... I sve to zajedno mi je dalo jednu potpunu slobodu da počnem na ovaj svoj način da komponujem, isporičao je Kiralj svojevremeno muzikologu Iri Prodanov.

Večerašnji gosti urednice „Muzike mundane” Jovanke Stepanović biće dugogodišnji muzički urednik RNS Oskar Pandi, dok će u programu učestvovati i pijanistkinje Branke Parlić, Nataše Penezić i Jelene Simonović Kovačević, violinistkinja Milica Tričković i violončelistkinja Kristina Sabo Tokodi, koje će izvesti odabrane Kiraljeve partiture: Dve Sonatine za klavir iz 1957, Dvanaest komada za klavir (1966), Tokata pentatonika (1972), Flora br. 3 (1978), zatim Uspomenu, za violinu i klavir, te Tri komada iz albuma, za violinu, violončelo i klavir (1981).

U emisiji će povodom obeležavanja još jednog jubileja, 70 godina Radio Novog Sada, biti emitovan i snimak Šest vojvođanskih narodnih pesama, koje je Erne Kiralj posvetio pojanistkinji Marini Milić Radović, i ona je delo premijerno izvela na koncertu u Studiju M 1988. Javno snimanje emisije „Muzika mundana” počinje u 20 časova, a nije zgoreg navesti da oni koji zakasne - neće moći da uđu.

Kiraljev potpis stoji ne samo uz orkestarske i kamerne kompozicije, nego je on autor i velikog broja solo pesama i horskih kompozicija, u njegovom opusu posebno mesto pripada muzici za decu, a angažovao se i na „izradi” filmskih i scenskih muzičkih kulisa. Tako je, recimo, na 18. Sterijinom pozorju 1973. godine dobio Nagradu Saveza kompozitora Jugoslavije za najbolju originalnu scensku muziku za dramu „Jov” Ferenca Tota u rediteljskoj postavci Ištvana Saboa i izvođenju subotičkog Narodnog pozorišta. U njegovoj diskografiji je više od dvadeset gramofonskih ploča, a biografija je, pak, puna priznanja, od Zlatne značke Kulturno-prosvetne zajednice Srbije i Nagrade za doprinos razvoju jugoslovenske muzike, do članstva u Mađarskoj akademiji nauka.

Manje je, međutim, poznato da je Kiralj pisao i poeziju. Autor je, po vlastitom priznanju, stotinak pesama.

S poezijom je drukčije nego s muzikom. Poezija je trenutna inspiracija, a muzika trajna. Ti momenti inspiracije su čudni. Jednostavno stiska nešto u grlu, pa morate nešto da uradite. Nešto vas uhvati i ne da vam mira. Sva sreća pa se to dešava iznenada i ne može se kontrolisati. To još niko nije izmislio kako da kontroliše, ispričao je Kiralj, koji nije krio da u svom stvaralaštvu uopšte ne obraća pažnju na okolinu: „Ja se stalno krećem napred”.

M. Stajić