Tri decenije od smrti Vlajka Lalića, džez pijaniste i kompozitora

„Vlajko Lalić je bio klavirista inspirisan čitavim džez izrazom sedamdesetih i ranih osamdesetih godina, ali se kroz njegovo muziciranje osećaju uticaji nekih od velikana džez klavira svih vremena”, prisetio se za „Dnevnik” njegov generacijijski ispisnik, yez pijanista Aleksandar Dujin.

„Vlajkova harmonska struktura u mnogome sadrži ornamentiku Bila Evansa, koja i u konsonantnim i u disonantnim sazvučjima neprestano vode razrešenjima koja se nikada ne dogode. Što se tiče melodijskih sekvenci, one su svakako jednim delom inspirisane motorikom i energijom Kita Džereta, ali za mene su takođe bitne i često prisutne ritmičke melodijske sekvence u srednjim i dubljim lagama, koje su zaštitni znak Herbija Henkoka”.

Vlajko I. Lalić rođen je 1959. u Zagrebu, gde je njegov otac Ivan V. Lalić, jedan od najvećih srpskih pesnika 20. veka, radio kao urednik za književnost Radio Zagreba.

Vlajkova majka, Branka Lalić, rođena Kašnar, bila je kćerka primarijusa Stjepana Kašnara, čija je karijera fiziologa započela u Novom Sadu, a potom nastavljena u Zagrebu.

Vlajko I. Lalić dobio je, pak, ime po dedi Vlajku Laliću, rođenom 1896. u Stocu, koji je bio član Mlade Bosne, a u godinama posle Prvog svetskog rata ostavio trag kao vrstan novinar.

Manje je, međutim, poznato da je bio oženjen Ljubicom Bajić, kćerkom znamenitog novosadskog kompozitora Isidora Bajića, čiji će prsten njegov unuk Ivan nositi do smrti.

I sa majčine strane bio je Vlajko I. Lalić upućen na muziku, budući da je Branka, uz engleski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, uporedo diplomirala i klavir na Muzičkoj akademiji.  

U Beograd se iz Zagreba mali Vlajko doseljava 1961, kada njegov otac, na poziv Aleksandra Vuča, prelazi na položaj sekretara Saveza književnika Jugoslavije. U prestonici završava osnovnu školu, potom gimnaziju, kao i Srednju muzičku školu „Josip Slavenski”, gde mu je klavir u klasi profesorke Snežane Muratovske bio glavni predmet, mada je dve godine učio i trubu.

Ova generacija ostaće upamćena i po Margiti Stefanović, potonjoj klavijaturistkinji EKV, ali pre svega po Ivi Pogoreliću. Najpoznatiji pijanista poreklom s ovih prostora odazvao se tada pozivu iz ŠSR-a, upućenog celoj klasi, da se u Centralnoj muzičkoj školi u Moskvi usavršava u klasičnim pijanističkim tehnikama, dok su Margita i Vlajko ostali u Beogradu.

„Ipak, Pogorelić je ceo život bio zaljubljen u Vlajka. Pogorelić je, u stvari, njega imitirao”, tvrdiće kasnije Vlajkova dugogodišnja partnerka, glumica Sonja Savić.

Još tokom srednjoškolskih dana, tačnije 1974, Vlajko je osnovao yez trio, s kojim će sporadično nastupati ne samo u Beogradu, nego i u Novom Sadu i Zagrebu. Veoma važno za njegovo stasavanje u svetu džeza bilo je i učešće tih godina u radu Muzičkog kampa u istrijanskoj varoši Grožnjan, gde će sarađivati s legendarnim vibrafonistom Boškom Petrovićem.

Sledeći Vlajkov korak bilo je osnivanje kvarteta „Mirni ljudi”, s kojim će 1977. nastupiti i na čuvenom Internacionalnom džez festivalu u Ljubljani, a sa kontrabasistom Đorđem Gavrilovićem i perkusionistom Nebojšom Brajovićem biće i deo prvih Dana džeza u Novom Sadu.

“Moji prijatelji nisu bili od ovog sveta. I meni se sviđao taj svet koji smo izmišljali...”, zapisao je o tim vremenima sam Vlajko Lalić.  Po rečima džez muzičara prof. Vladimira Karića, od ranih Vlajkovih koncerata u dvorani Kolarčeve zadužbine sa „Mirnim ljudima”, pa sve do poslednjih snimaka, uglavnom klavirskih komada, snimljenih u studiju Krea u Amsterdamu, uočljivo je pre svega „izuzetno lično, snažno, samouvereno i inventivno yez muziciranje”.

„Bilo da svira svoje kompozicije ili džez standarde, on od datog harmonskog i melodijskog materijala stvara vlastite nadogradnje, tehnički perfektno, specifično izgrađenom pijanističkom tehnikom”, navodi Karić, a s njim se slaže i Dujin: „Vlajko je u svom muziciranju uspeo na najbolji način da pomiri tradicionalno i moderno, mirno, ali energijom ispunjeno muziciranje, koje svaki trenutak njegove zabeležene muzike oslobaća vremenske odrednice kao i prostornih barijera”...

Početkom osamdesetih Vlajko Lalić prestaje s javnim nastupima, ali kao pijanista i dalje radi na Fakultetu dramskih umetnosti, najpre kao asistent, a potom dobija i zvanje docenta.

U martu 1989. odlazi u Amsterdam, gde opet počinje javno da nastupa, s vodećim holandskim džez muzičarima, istovremeno pripremajući materijal za ploču. Tog leta vraća se u Beograd, a potom sa dva druga odlazi na more, na jedrenje. U akvatoriju između Rovinja i Venecije uhvatila ih je bura i potopila brodicu. Jednog od Vlajkovih drugara spasao je teretnjak koji se našao u blizini. Vlajko i drugi mladić nestali su u moru.

Kada je čula tu vest, Margita je zapisala u svom dnevniku: „Dvadeset godina posle Vudstoka, spasavajući drugove negde u moru između Venecije i Rovinja, ostao je Vlajko. Sa svim svojim i našim pričama, ljubavima, muzikama... Take five, the dearest. Vlajko Lalić /but where / mir, mir. On nije mrtav, on spava. Utonu je u san o životu”...

M. Stajić