Tamara Stefanović, pijanistkinja: Novi tragovi u snegu

Ljubav koju osećamo prema muzici odvodi nas ne samo u redove posetilaca koncerata nego nam i tu i tamo odškrine vrata ličnih univerzuma divnih umetnika, a pijanistkinja Tamara Stefanović upravo je takvo izuzetno biće: njena istančana emotivnost ide ruku pod ruku s dubokim promišljanjem i hrabrim pristupom svemu što joj život spušta na prag. Njeni precizni odgovori na neki neobjašnjiv način uvek pružaju novinaru sijaset novih tema koje smo počele da nižemo od Bartoka, čiji će Koncert za klavir br. 1 Tamara izvesti na zatvaranju predstojećih Novosadskih muzičkih svečanosti.

U kratkom intervjuu za „Sautbenk senter” spominjete da Vas inspirišu forma i struktura kompozicija, te da je Bartok u svojim delima često tragao za strukturom. Da li je to zajednička crta koja vam otvara vrata Bartokovog muzičkog sveta?

– Svi veliki muzičari i svi umetnici sluge su forme, ali ima i onih koji je uzjašu i krenu na uzbudljiv put tokom kojeg se forma više ne oseća kao da je korset. Kod Bartoka je interesantno što mu ta klasicistička posvećenost strukturi omogućava da u zadati korset spakuje neviđenu količinu modernističkih elemenata zajedno s folklorističkim. Kao da mu je potreban jedan formalni zatvor da se u njemu slobodno kreće.

Bartokov Koncert za klavir br. 1, koji ćete svirati na zatvaranju Nomusa, nastao je u turbulentnom vremenu između dva svetska rata. Kad pogledamo tamnu stranu medalje, stanovništvo se još oporavljalo od jezive epidemije španske groznice, Mađarska se oporavljala od gubitka dve trećine svoje teritorije, na pragu je stajao krah berzi i Velika depresija 1929. godine. Na svetlijoj strani medalje stajao je moto „carpe diem“, veliki deo društva uživao je ne samo u izletima i povratku prirodi nego i u noćnom životu bilo da su to pozorišne i operske predstave, balovi ili odlazak u popularne kafane. Šta mislite u kojoj meri se ova kompleksna društvena situacija ogleda u Bartokovim delima?

– Drago mi je što ste spomenuli ove teme zato što su istorijski preokreti oduvek bili snažni tektonski pokretači. Ogroman je broj majstorskih dela napisanih oko Prvog i Drugog svetskog rata. Svaki pravi umetnik je i građanin koji svojim istančanim antenama oseća i preispituje dnevne događaje. Mađarska je u tom pogledu dodatno zanimljiva i meni jedna od najfascinantnijih umetničkih nacija jer su svi veliki kompozitori bili svedoci velikih previranja i svi su pisali i dela za decu. Kodalj je pokrenuo fantastičnu pedagošku revoluciju zahtevajući da muzičko obrazovanje i pevanje u horovima budu sastavni deo obrazovanja, a ne nevažni, zapostavljeni elementi kao što je to danas, nažalost, svuda slučaj. Bartok je napisao čitave zbirke za decu pod naslovom „Mikrokosmos“, Kurtag evo završava već osmu knjigu minijatura „Igre“ namenjenu deci, ali i odraslima, a dirigent i kompozitor Peter Etveš oduvek se bavio i pedagogijom. Osnovao je pedagoški centar u Budimpešti u kojem danas uzgred živi Kurtag. To nam mnogo govori o tome da je želja za razvijanjem i najmanje ćelije muzikalnosti koja živi u svima nama ovim umetnicima išla uz odgovornost koju su osećali prema muzici. Velika je to motivacija svima nama i jasan znak da u trenucima ozbiljnih previranja najvažniji zadatak treba da bude da zaštitimo mladost i da se pobrinemo o tome da ih bezbedno odvedemo u budućnost.

Još jedno pitanje u vezi s Bartokom jeste smatrate li bitnim upoznati se barem malo s izvornom mađarskom muzikom i muzikom ostalih naroda koju je proučavao i koja je njemu često bila ne samo polazna tačka pri komponovanju nego i nepresušni izvor inspiracije?

– Apsolutno, ne samo kod njega! Folklor je kolevka muzike i ako ne znamo kako ona diše i koja je njena gramatika, muzika postaje puna čudnih, nakaradnih perverzija. Uvek se treba vraćati na izvor, ali ne da bi se ostalo u prošlosti, nego da bi se okrepljenom dušom išlo dalje. To je i snaga Bartokove muzike – okrenuta je budućnosti s potpunom svešću o prošlosti.

Da se još malo vratimo na jednu od Vaših interesantnih izjava kako se osoba koja se ne bavi umetnošću svog vremena ne može nazvati umetnikom. Da li biste nam rekli još koju misao u vezi s tim stavom?

– To nije moja misao, nego činjenica. Svako ko živi, mora da radi upravo to: da živi! Ne da preživljava, da kopira, da hoda isključivo davno utabanim putevima. Ako umetnik ne ostavi otiske novih koraka u snegu, šta je uopšte uradio? Bavio se sigurnošću, svojim uspehom, upoređivanjem. Svi smo tu da sledeću generaciju osposobimo dajući joj polaznu tačku u svetu novih misli. Ako se ne pozabavimo stvaralaštvom svog doba i ne izgradimo jasan stav potkovan znanjem, ako nemamo ambiciju da budemo kreativni, nismo umetnici, već se samo bavimo pomalo jalovim ponovnim stvaranjem nečeg već postojećeg. Svjatoslav Rihter budno je pratio sve šta se dešavalo, recimo, kod Pjera Buleza, a moj dobar prijatelj Alfred Brendel izvanredno poznaje sva nova dela i redovno odlazi na koncerte savremene muzike. Zato su njih dvojica bila tako izvanredni pijanisti. Njihova radoznalost obogaćivala ih je znanjem.

Često spominjete da smatrate kako su muzičari na bini i publika ujedinjeni u doživljavanju i otkrivanju muzike, da ste tek deo iskustva, a ne centar večeri. Da li ovaj osećaj potiče iz činjenice da ste odmalena bili okruženi muzikom?

– Ne. Ta želja postala je jaka u momentu kad sam primetila komercijalu i ego u muzici koja sve više postaje biznis. Muzički svet okrenuo se ka tome da glorifikuje izvođače a ne stvaraoce, a taj je koncept uzrok silnih grešaka. Kako izvođači tako i publika moraju odlaziti na koncert kao da idu u hram umetnosti da se dive svetom poklonu. A poklon se uvek otvara s poštovanjem i zahvalnošću, a ne da se konzumira.

Riskantna želja

Volite da delite binu s drugim umetnicima. Da možete da birate s kim ćete svirati, recimo, Bahov koncert u a-molu za četiri klavira, koja biste tri savremenika izabrali kao partnere, a koga iz prethodnih generacija ili vekova?

– Divno pitanje! Sigurno s Nenadom Lečićem, jednim od mojih omiljenih umetnika, s Lorencom Sulesom, mojim bivšim studentom, i s Martinom Filjak, koju jako poštujem. Sve ozbiljni umetnici koji se ne bave promovisanjem samih sebe. Iz prošlih vremena bili bi to Rihter, Sofronicki, Rozalin Turek i Bah, mada bi potonja želja možda ipak bila malo riskantna.    

Muzika je prirodni deo vašeg života bez kog nema ni otkucaja srca, da li vaš sin deli tu ljubav?

– Da, Artur je umetnik u duši! Upravo je napunio osam godina i dosad je čuo bezbroj koncerata. Do danas obožava Turangalilu i Mesijana, koje sam svirala u sedmom mesecu trudnoće. Odmalena je dolazio na moje nastupe bez obzira na to da li je na programu Štokhauzen ili Mocart. Ima odličan, kristalni glas pa peva u dečjem horu Štatskapele Berlin, a osim toga uči klavir kod sjajne rumunske pijanistkinje. Imamo i jedan mali ritual: kad smo tužni ili loše volje, stavlja se Majkl Džekson i onda se ludo igra po stanu! Pomogne nam svaki put! (Smeh) Važno mi je da ga izložim različitim vrstama lepote. To je dete koje svaku nedelju provodi u muzeju. Baš smo prošle nedelje išli da gledamo fenomenalnog flamenko igrača Izraela Galvana.

Nepopravljivi ste optimista kad je reč o budućnosti ’klasične’ muzike. Šta mislite koja zvezda vodilja može da pomogne Vašim mladim kolegama koje su tek na početku ove nesigurne, ali lepe karijere?

Jako sam zabrinuta za mlade kolege i divim se svakom ko pođe ovim našim putem. Danas smo intenzivno izloženi nekim stvarima koje su ranije bile potpuno nepoznate. Nivo profesionalizma je izuzetno visok, a toga kod nas nedostaje mada talenata imamo naprečac. Umetnost je put za ceo život, te se treba tako i naštelovati. Ideja da će jedno takmičenje ili jedan bitan profesor ili koncert otvoriti vrata ka trajnom uspehu prilično je naivna. Baš u Berlinu sam okružena s nekoliko naših mladih talenata. Pokušavam ne samo da ih okupim nego i da ih pratim i uputim u dobrom pravcu koji je možda teži, ali donosi unutrašnju sreću. Najbitnije je naći pravi put, upoznati samog sebe. Ponekad sam u vezi s mladim studentima iz Srbije, ali se kontakt prekida kad shvate da kod mene postoji želja za vrlo detaljnim radom. Stepenice znanja se, jednostavno, ne mogu preskakati, ali u većini slučajeva želja za uspehom je, nažalost, veća od one za znanjem. Ako želite život u svetu muzike, on je uvek moguć, a ako želite uspešan život u svetu muzike, onda je to ipak druga i veoma složena priča. Morate želeti da budete kritikovani. Da učite iz kritika. Da želite da se raspadnete i sastavite. Da ne želite da štitite sebe, nego da idete u boj za dela velikih kompozitora. Ako vas to ne uplaši, onda ste na pravom putu.

Zita Kalmandi