Marta Argerič, najveća živa pijanistkinja, na zatvaranju Belefa

Koncert za klavir i orkestar u Ge-duru Morisa Ravela koji je (posle dve decenije) ponovo odsvirala u našoj prestonici, sada uz saradnju vrlo pripremljenog i njenim interpretativnim sposobnostima i maštovitošću očaranog i izvođački potpuno preobraženog Simfonijskog orkestra RTS-a i gostujućeg dirigenta Luisa Gorelika, savršeno odgovara mladalačkoj energiji, originalnosti i večnoj znatiželji, te tehničkoj besprekornosti i emocionalnoj uverljivosti tumačenja, ove po mnogo čemu jedinstvene umetnice.

Od prvog takta izazivajući radost i oduševljenje publike i sebe same, Argeričeva je u trenu  spojila sve prisutne uzraste neverovatnom lakoćom i prijemčivošću muzikalnog i potpuno rasterećenog i prirodnog, vanredno produhovljenog predavanja i upravo zaraznom harizmatičnošću i emotivnošću svoje jarke ličnosti. Premijerno izvedeno u Parizu pre ravno osam decenija (1932), a kod nas dve godine kasnije (Stana Đurić Klajn s Beogradskom filharmonijom pod dirigentskim vođstvom Vojislava Vučkovića), ovo prvo Ravelovo koncertantno ostvarenje se odlikuje briljantnim i elegantnim linijama, bez dramaturških pretenzija. Baš takvim ga je, blistavim i neusiljenim, ali i impresionistički prozračnim prikazala ova nezaboravna pijanistkinja (zvukom asocirajući i na kompozitorove izvore inspiracije, Mocarta i Sen Sansa), svoje fantastično instrumentalno umeće prenoseći i udružujući s orkestarskim virtuozitetom odlično „pokrenutog“ i „oslobođenog“ Simfonijskog orkestra RTS-a.

Bilo je očigledno i da našim iskusnim muzičarima, dodatno dvostruko motivisanim, prija rad s odličnim argentinskim dirigentom koji je u Srbiji poodavno debitovao u Novom Sadu, s uspehom pripremivši i rukovodeći jednim koncertom  Vojvođanskih simfoničara. Energičan prvi stav (s uticajem yeza u razvojnom delu) plenio je igračkom, naglašeno akcentovanom, izrazito tokatnom i pregnantno ritmizovanom, veselom pentatonskom temom, da bi drugu, lirsku ideju, klavir doneo na način fine improvizacije. Vrhunac je dosegnut u prekrasno iznijansiranoj solističkoj kadenci, s nežno i jedinstveno „trileriziranom“, postupno narastajućom, poput sunčevih zraka probijajućom kantilenom. U jednom od najlepših lirskih stranica Ravela, centralnom, prividno jednostavnom i monotonom Adagiu, bliskom neoklasici, ali i s ponekim sekvencama bahovskog tipa, Marta Argerič je nakon dugog uvodnog monologa upravo sanjalački „raspredala“ pravu nokturnovsku atmosferu.

Nastavila je diskretnim potezima i nežnošću s nizom prefinjenih dijaloga s orkestrom, uz setne intarzije flaute, horne i naročito zapažen udeo suptilno ozvučene deonice engleskog roga (vajane dugim i sigurnim dahom Nine Ćosić), čija je bogata solistička partija delikatno ali i „oprezno“, gotovo vidljivo „obgrljivana“ senzibilnim klavirskim zvukom. Zajedničko smirenje je podcrtano tek na beskrajnom, do pijanisima „izdišućem“ trileru. Posvećenu i koncentrisanu, u punom smislu perfektnu saradnju s ansamblom i pojedinim, solistički izdvojenim instrumentima, pijanistkinja je pod pažljivim vođstvom takođe izvanrednog Gorelika krunisala u skercoznom finalu, krajnje dinamičnom i vrcavo duhovitom, pravom ravelovski razigranom Prestu, u kom su svi pođednako podvlačili i mocartovske, skarlatijevske i sen-sansovske stilske karakteristike, diskretne uplive yeza, ali i elemente humora i groteske. Vrlina predstavljanja fenomenalne Marte Argerič jeste i u tome da je ona dopuštala da se uprkos njene interpretativne dominacije, ali i ponekih neizbežnih u trenutku promaklih nepreciznosti u orkestarskom partu, stekne utisak da koliko ansambl prati klavir, toliko i ona njega.

Nije sasvim neubičajeno, ali ne i često se događa premeštanje instrumentalnog koncerta u drugi deo programa, kao što se zbilo i na zatvaranju ovogodišnjeg Belefa, što je rezultiralo frenetičnim aplauzima i pravim „furoreom“ na kraju, pa i ponavljanjem trećeg stava Ravelovog ostvarenja, te poklanjanjem još dva očaravajuća solistička dodatka.

Marija Adamov