Тамара Стефановић, пијанисткиња: Нови трагови у снегу

Љубав коју осећамо према музици одводи нас не само у редове посетилаца концерата него нам и ту и тамо одшкрине врата личних универзума дивних уметника, а пијанисткиња Тамара Стефановић управо је такво изузетно биће: њена истанчана емотивност иде руку под руку с дубоким промишљањем и храбрим приступом свему што јој живот спушта на праг. Њени прецизни одговори на неки необјашњив начин увек пружају новинару сијасет нових тема које смо почеле да нижемо од Бартока, чији ће Концерт за клавир бр. 1 Тамара извести на затварању предстојећих Новосадских музичких свечаности.

У кратком интервјуу за „Саутбенк сентер” спомињете да Вас инспиришу форма и структура композиција, те да је Барток у својим делима често трагао за структуром. Да ли је то заједничка црта која вам отвара врата Бартоковог музичког света?

– Сви велики музичари и сви уметници слуге су форме, али има и оних који је узјашу и крену на узбудљив пут током којег се форма више не осећа као да је корсет. Код Бартока је интересантно што му та класицистичка посвећеност структури омогућава да у задати корсет спакује невиђену количину модернистичких елемената заједно с фолклористичким. Као да му је потребан један формални затвор да се у њему слободно креће.

Бартоков Концерт за клавир бр. 1, који ћете свирати на затварању Номуса, настао је у турбулентном времену између два светска рата. Кад погледамо тамну страну медаље, становништво се још опорављало од језиве епидемије шпанске грознице, Мађарска се опорављала од губитка две трећине своје територије, на прагу је стајао крах берзи и Велика депресија 1929. године. На светлијој страни медаље стајао је мото „царпе дием“, велики део друштва уживао је не само у излетима и повратку природи него и у ноћном животу било да су то позоришне и оперске представе, балови или одлазак у популарне кафане. Шта мислите у којој мери се ова комплексна друштвена ситуација огледа у Бартоковим делима?

– Драго ми је што сте споменули ове теме зато што су историјски преокрети одувек били снажни тектонски покретачи. Огроман је број мајсторских дела написаних око Првог и Другог светског рата. Сваки прави уметник је и грађанин који својим истанчаним антенама осећа и преиспитује дневне догађаје. Мађарска је у том погледу додатно занимљива и мени једна од најфасцинантнијих уметничких нација јер су сви велики композитори били сведоци великих превирања и сви су писали и дела за децу. Кодаљ је покренуо фантастичну педагошку револуцију захтевајући да музичко образовање и певање у хоровима буду саставни део образовања, а не неважни, запостављени елементи као што је то данас, нажалост, свуда случај. Барток је написао читаве збирке за децу под насловом „Микрокосмос“, Куртаг ево завршава већ осму књигу минијатура „Игре“ намењену деци, али и одраслима, а диригент и композитор Петер Етвеш одувек се бавио и педагогијом. Основао је педагошки центар у Будимпешти у којем данас узгред живи Куртаг. То нам много говори о томе да је жеља за развијањем и најмање ћелије музикалности која живи у свима нама овим уметницима ишла уз одговорност коју су осећали према музици. Велика је то мотивација свима нама и јасан знак да у тренуцима озбиљних превирања најважнији задатак треба да буде да заштитимо младост и да се побринемо о томе да их безбедно одведемо у будућност.

Још једно питање у вези с Бартоком јесте сматрате ли битним упознати се барем мало с изворном мађарском музиком и музиком осталих народа коју је проучавао и која је њему често била не само полазна тачка при компоновању него и непресушни извор инспирације?

– Апсолутно, не само код њега! Фолклор је колевка музике и ако не знамо како она дише и која је њена граматика, музика постаје пуна чудних, накарадних перверзија. Увек се треба враћати на извор, али не да би се остало у прошлости, него да би се окрепљеном душом ишло даље. То је и снага Бартокове музике – окренута је будућности с потпуном свешћу о прошлости.

Да се још мало вратимо на једну од Ваших интересантних изјава како се особа која се не бави уметношћу свог времена не може назвати уметником. Да ли бисте нам рекли још коју мисао у вези с тим ставом?

– То није моја мисао, него чињеница. Свако ко живи, мора да ради управо то: да живи! Не да преживљава, да копира, да хода искључиво давно утабаним путевима. Ако уметник не остави отиске нових корака у снегу, шта је уопште урадио? Бавио се сигурношћу, својим успехом, упоређивањем. Сви смо ту да следећу генерацију оспособимо дајући јој полазну тачку у свету нових мисли. Ако се не позабавимо стваралаштвом свог доба и не изградимо јасан став поткован знањем, ако немамо амбицију да будемо креативни, нисмо уметници, већ се само бавимо помало јаловим поновним стварањем нечег већ постојећег. Свјатослав Рихтер будно је пратио све шта се дешавало, рецимо, код Пјера Булеза, а мој добар пријатељ Алфред Брендел изванредно познаје сва нова дела и редовно одлази на концерте савремене музике. Зато су њих двојица била тако изванредни пијанисти. Њихова радозналост обогаћивала их је знањем.

Често спомињете да сматрате како су музичари на бини и публика уједињени у доживљавању и откривању музике, да сте тек део искуства, а не центар вечери. Да ли овај осећај потиче из чињенице да сте одмалена били окружени музиком?

– Не. Та жеља постала је јака у моменту кад сам приметила комерцијалу и его у музици која све више постаје бизнис. Музички свет окренуо се ка томе да глорификује извођаче а не ствараоце, а тај је концепт узрок силних грешака. Како извођачи тако и публика морају одлазити на концерт као да иду у храм уметности да се диве светом поклону. А поклон се увек отвара с поштовањем и захвалношћу, а не да се конзумира.

Рискантна жеља

Волите да делите бину с другим уметницима. Да можете да бирате с ким ћете свирати, рецимо, Бахов концерт у а-молу за четири клавира, која бисте три савременика изабрали као партнере, а кога из prеthodnih генерација или векова?

– Дивно питање! Сигурно с Ненадом Лечићем, једним од мојих омиљених уметника, с Лоренцом Сулесом, мојим бившим студентом, и с Мартином Фиљак, коју јако поштујем. Све озбиљни уметници који се не баве промовисањем самих себе. Из прошлих времена били би то Рихтер, Софроницки, Розалин Турек и Бах, мада би потоња жеља можда ипак била мало рискантна.    

Музика је природни део вашег живота без ког нема ни откуцаја срца, да ли ваш син дели ту љубав?

– Да, Артур је уметник у души! Управо је напунио осам година и досад је чуо безброј концерата. До данас обожава Турангалилу и Месијана, које сам свирала у седмом месецу трудноће. Одмалена је долазио на моје наступе без обзира на то да ли је на програму Штокхаузен или Моцарт. Има одличан, кристални глас па пева у дечјем хору Штатскапеле Берлин, а осим тога учи клавир код сјајне румунске пијанисткиње. Имамо и један мали ритуал: кад смо тужни или лоше воље, ставља се Мајкл Џексон и онда се лудо игра по стану! Помогне нам сваки пут! (Смех) Важно ми је да га изложим различитим врстама лепоте. То је дете које сваку недељу проводи у музеју. Баш смо прошле недеље ишли да гледамо феноменалног фламенко играча Израела Галвана.

Непоправљиви сте оптимиста кад је реч о будућности ’класичне’ музике. Шта мислите која звезда водиља може да помогне Вашим младим колегама које су тек на почетку ове несигурне, али лепе каријере?

Јако сам забринута за младе колеге и дивим се сваком ко пође овим нашим путем. Данас смо интензивно изложени неким стварима које су раније биле потпуно непознате. Ниво професионализма је изузетно висок, а тога код нас недостаје мада талената имамо напречац. Уметност је пут за цео живот, те се треба тако и наштеловати. Идеја да ће једно такмичење или један битан професор или концерт отворити врата ка трајном успеху прилично је наивна. Баш у Берлину сам окружена с неколико наших младих талената. Покушавам не само да их окупим него и да их пратим и упутим у добром правцу који је можда тежи, али доноси унутрашњу срећу. Најбитније је наћи прави пут, упознати самог себе. Понекад сам у вези с младим студентима из Србије, али се контакт прекида кад схвате да код мене постоји жеља за врло детаљним радом. Степенице знања се, једноставно, не могу прескакати, али у већини случајева жеља за успехом је, нажалост, већа од оне за знањем. Ако желите живот у свету музике, он је увек могућ, а ако желите успешан живот у свету музике, онда је то ипак друга и веома сложена прича. Морате желети да будете критиковани. Да учите из критика. Да желите да се распаднете и саставите. Да не желите да штитите себе, него да идете у бој за дела великих композитора. Ако вас то не уплаши, онда сте на правом путу.

Зита Калманди