SVETSKI OPERSKI HITOVI U „MADLENIJANUMU” Sudbinski karakter
U bez sumnje bogatoj i žanrovski raznolikoj koncertnoj ponudi kada je u pitanju muzički život naših vodećih kulturnih centara, Beograda i Novog Sada, u proteklom mesecu, pored više simfonijskih i vokalno-instrumentalnih, ali i kamernih i solističkih programa, široj medijskoj pažnji je kako izgleda, nekako promaklo Veče svetskih operskih hitova održano sredinom aprila u Operi i teatru „Madlenijanum“ u Zemunu.
Priredili su ga izvanredni, već dobro našoj publici poznati i uvaženi solisti Kamerne opere Sankt Peterburga, čiji je ansambl koji vodi slavni umetnički direktor, reditelj i narodni umetnik Rusije, Jurij Aleksandrov, tokom dva velika prethodna gostovanja na zemunskoj i beogradskoj pozorišnoj sceni prikazao niz raritetnih muzičko-scenskih ostvarenja (Gunoa, Bizea, Riharda Štrausa, Ščedrina, Prokofjeva, Dargomižskog), a pre dve godine izveo i veliki Gala operski koncert.
U najnovijem susretu s šestoro renomiranih prvaka sanktpeterburške kamerne opere, prepoznali smo i neke pevače iz ranijih nastupa, a posetioce koji ih se s poštovanjem sećaju, posebno je obradovalo što je upečatljivim izvođenjem dirigovao mnogima omiljen maestro Maksim Valjkov, kome je ovo deveti nastup pred našim auditorijumom. Ovog puta je vrsni umetnik umesto s matičnim orkestrom sarađivao s Orkestrom Opere i teatra „Madlenianum“ koji su u sadašnjem sastavu činili odabrani iskusni muzičari iz glavnih beogradskih orkestara. Verovatno je to i razlog što je ponuđeni program gotovo u celini sadržao arije i duete iz jednog segmenta takozvanog „gvozdenog“ repertoara koji je uglavnom prisutan i na podijumima naših operskih kuća, jer da je izbor obuhvatio ruski (i u širem smislu i drugi slovenski repertoar), na žalost ređe prikazivan na domaćoj sceni, pripreme bi zahtevale i više vremena. Ostavši tako na „lakšem i poznatijem terenu“, naši instrumentalisti su bez većih napora, a zahvaljujući sjajnom Valjkovu i bez značajnijih zamerki, dobro odgovorili izazovima odabranih partitura, pođednako pouzdani u praćenju pevača, koliko i u zadacima simfonijskog muziciranja u Uvertiri za Verdijevu „Moć sudbine“ i Intermecu iz Maskanjijeve „Kavalerije rustikane“.
Od šestoro solista, svih visoko nagrađenih na međunarodnim vokalnim takmičenjima, već smo u ranijim ogledanjima pred našom publikom upoznali četvoro. U prvom redu mecosoprana Larisu Pominovu koja je ponovo uverljivo otpevala dramatičnu ariju strastvene princeze Eboli iz Verdijevog „Don Karlosa“, a potom t i partiju samosvesne princeze Amneris u duetu sa Sofijom Njekrasovom kao Aidom (iskazanom i u sopstvenoj čuvenoj ariji) Verdijeve istoimene slavne opere. Njihovu interpretaciju popularne Barkarole iz Ofenbahovih „Hofmanovih priča“ doživeli smo i kao najsuptilnije tumačenje večeri, pođednako kao i mecosopranistkinjin prefinjeno dinamički iznijansiran duet s lirskim sopranom Jevgenijom Kravčenko iz Delibove opere „Lakme“. Kravčenkovu smo čuli i u ulozi vragolaste Adine u duetu s Nemorinom (Vladislava Mazankina) iz Donicetijeog „Ljubavnog napitka“, kao i u ariji zaljubljene Lejle iz Bizeovih „Lovaca na bisere“. Njen uživljen doprinos visokom umetničkom nivou koncerta zapažen je i u duetu Cerline i Don Đovanija s baritonom Aleksejem Pašijevim u Mocartovom „Don Đovaniju“, upečatljivog i u njegovoj samostalnoj ariji u kojoj je takođe pokazao da mu Mocartove uloge bolje (odnosno izvanredno) „leže“ nego Verdijev Rigoleto.
Teško je pobrojati sve vokalne numere od 19 koliko je sadržao Gala koncert solista Sankpeterburške kamerne opere. Pažnju je svakako, među muškim glasovima još jednom izazvao i vanredno školovan i vokalno istančan tenor Mazankin (koga pamtimo i iz opere „Esmeralda“ Dargomižskog) u proosećanoj Nemorinovoj romansi, kvartetu iz Verdijevog „Rigoleta“ i duetu s Pašijevim („Lovci na bisere“). Pođednako se dopao i bas Valerij Kaula u maestralnoj ariji Mocartovog Leporela i uverljivom nastupu kao Rosinijev Don Bazilio, ali i u čuvenom teatralnom predavanju kao toreador Eskamiljo u Bizeovoj „Karmen“. Ipak, ono što smo i najviše priželjkivali, nacionalni ruski repertoar (uz slovenski , predstavljen Dvoržakovom nežno iznijansiranom Rusalkom Sofije Njekrasove), dobili smo od Kaulinog Aleka, starog ciganina iz istoimene opere Sergeja Rahmanjinova, za koju je 19-godišnji autor dobio Veliku zlatnu medalju Moskovskog konzervatorijuma.
Odlični ruski bas je centralnu, tamnom orkestarskom gamom obojenu kavatinu ovog mladalačkog jednočinog diplomskog kompozitorovog ostvarenja (rađenog prema Puškinovoj poemi „Cigani“) nakon pomalo kolebljivog laganog uvoda doneo potpuno suvereno, majstorskim spojem tona i reči i prekrasno fraziranim pianima izražavajući njen potresni senzibilitet, dok je nadahnuto dirigentsko vođstvo Maksima Valjkova snažno naglašavalo njen duboki sudbinski karakter.
Marija Adamov