Slušajući glas i muziku kompozitorke Džoselin Puk

Moji su se razveli i praktično sam se još kao beba sa mamom, bratom i sestrom preselila u London – počinje priču o svom uzbudljivom životnom putovanju Džoselin Puk, kompozitorka iz Engleske, trenutno angažovana kao članica žirija na Nišvil džez teatarskom festivalu.

Iako u najširim međunarodnim okvirima najpoznatija po saradnji sa Stenlijem Kjubrikom, na filmu „Širom zatvorenih očiju“, što i jeste još jedna od prekretnica u njenom životu, Džoselin Puk posvećeniji ljubitelji savremene muzike jako dobro poznaju, i vole, zbog fantastično sugestivnih i osećajnih kompozicija. U jednom od svojih poslednjih radova, muzici za predstavu „Ponovo izmišljena Knjiga o džungli“ (Jungle Book Reimagined), koju je po motivima dela Rađarda Kiplinga kreirao Akram Kan, ponovo je potvrdila svoju reputaciju nadasve autentične i originalne autorke, ali i dalje radije priča o kompoziciji „Kad čuješ glasove“ (Hearing Voices).

– Moji projekti su ono što me najviše ispunjava. Volim saradnje i da pišem muziku za različite projekte, filmove, pozorište... Drago mi je da i na taj način mogu da doprinosim, ali na kraju dana, radeći to, servisiram nečije druge ideje i vizije.

Posle brojnih nastupa u različitim postavkama i formacijama, u poslednje vreme često nastupajući i sa svojim životnim saputnikom, video umetnikom i somelijeom Draganom Aleksićem, Džoselin Puk se koncentrisala na nasleđe svoje baba-tetke, koja je nakon snažnih psihičkih problema ostatak života provela u psihijatrijskoj instituciji. Tamo je pisala dnevnike koji su dospeli u ruke Džoselin Puk i veoma su je inspirisali da o tome, o stanju duha jedne žene, napiše niz kompozicija.

– Nadam se da ću moći to da izvedem i ovde. Trilogiju o mentalnim bolestima. To je tema koja igra veoma važnu ulogu u mom životu. Prvi od komada je „Kad čuješ glasove“, koji je istovremeno bio i naručen od strane Orkestra Bi-Bi-Sija. Koristila sam govor u njima, video, različite instrumente – objašnjava Džoselin Puk, za čiju muziku je karakterističan eksperiment, stapanje glasova, govora i gudačke muzike upečatljive atmosfere. – Volim da radim i koncerte. Ali, stalno me zavedu narudžbe, koje radim da bih mogla da se izdržavam. Onda mi bude žao što nisam više radila na nečemu svome. Imam toliko albuma koje nisam objavila, jer nisam imala vremena da se tome posvetim. Baš sam nedavno pričala sa Anuškom Šankar, kćerkom čuvenog Ravija, sitariste, trebale smo da sarađujemo baš na „Knjizi o džungli“ Arkama Kana, ali na kraju nismo, jer se ispostavilo da nam nije trebao sitar. Kad smo se srele, ona je slušala moje probleme, zavidela sam joj što izdaje albume, a ona mi je rekla da sam prokleto srećna što dobijam narudžbe, da bi to i ona volela. Zapravo, teško je naći pravi balans.

U pozadini onoga što danas predstavlja ova sjajna umetnica iz Engleske, stalna je veza sa muzikom. Otac joj je bio samouki violinista, u vojsci je naučio da svira klarinet, a i majka s kojom je odrasla studirala je flautu i veoma podržavala svoju decu na putu da postanu umetnici.

– U to vreme si imao više prilika da još u školi dobiješ besplatne časove muzike. A ja sam još na putu u zabavište znala da pevam Bitlse – smeje se Džos, kako voli da je zovu, dok odgovara na pitanje šta je najviše uticalo na nju da se bavi muzikom. – I moji brat i sestra, svi smo tada bili pod velikim uticajem pop kulture. Preselili smo se u Staford, a onda sam se vratila u Lodnon, na studije muzike u školi Gildhol. Kad sam završavala koledž, početkom osamdesetih, novi talas je u pop muziku uveo gudačke instrumente, a ja sam „baskirala“ u triu. Ne znam znate li za taj izraz – to busk – svirala na ulici. Tu nas je zapazio Pol Veler i počela sam da radim s njim u bendovima The Jam i Style Council na aranžmanima za gudačke instrumente. Lude stvari su mi se i tada dešavale. Nekako sam znala i dok sam studirala da ne idem prema orekstru, mnogo više su me privlačili ljudi otvorenih pogleda.

Jedan od najupečatljivij doživljaja u ranoj fazi svoje karijere, Džoselin Puk imala je kada je bila angažovana od strane benda ABC koji je sa kultnim albumom Lexicon of Love otišla na svetsku turneju.

– Bilo je fantastično odmah posle koledža obići svet na taj način. Nedavno sam videla na ju-tubu koncert iz 1986. i bilo je neverovatno videti sebe iz tog perioda na sceni. Posle smo svirali još sa mnogo različitih umetnika, kao što je Mitlof, na Vembliju (smeh). I to je bilo veoma teatralno. I vrlo raznovrsno. Ali, jedna od najboljih varijanti bila mi je sviranje u bendu 3 Mustaphas 3 koji je bio engleski, a otkrio mi je muziku Balkana, što me dovelo do scene Istočne Evrope, ovdašnje muzike, Vranjanskog ekspresa...

Paralelno s tim, Džoselin Puk otkrivala je muziku sistemskog minimalizma, više vezanu za pozorište, Filipa Glasa, Majkla Najmana, a njen mentor Džeremi Džons, koji je imao i bend Regular Music, bio je pionir u tome, što je takođe veoma uticalo na njeno pozorišno opredeljenje.

Na pitanje da li joj deluje da je u njenom životu sve bilo povezano, da je spontano stizala od jedne faze karijere do druge, Džos vedro odgovara da se trudila da bude tako, da sve oko sebe upije i poveže:

– Bilo je to zaista sjajno vreme, sa mnogo različitih pristupa muzici. Pop bendovi, ljudi koji nisu znali da na klasičan način pišu muziku, dali su mi samopouzdanje da ja mogu to da radim. A kad sam počela da komponujem, počela sam i da dobijam druge prilike. Dugo sam živela u delu grada sa zgradama predviđenim za rušenje, jeftinim stanovima u stanarskim kooperativama koje su gusto bile naseljene upravo umetnicima raznih fela. Danas toga nema. A ko želi da zarađuje bogatstvo kako bi plaćao iznuđivačku rentu!?

Igor Burić