Prenos Toske u Sinepleksu: Veličanstveni bariton Željko Lučić

Monumentalna produkcija u režiji Ser Dejvida Mek Vikara Pučinijeve „Toske“, koja radnju s početka 19. veka smešta u scenografski potpuno autentično i maestetično rešene rimske ambijente (Crkva Sv. Andree dela Vale, Skarpijina soba u palati Farneze i Terasa tvrđave Sv. Anđelo) donela je domaćoj publici zadovoljstvo susreta s veličanstvenim baritonom Željkom Lučićem (koji je karijeru započeo na sceni SNP - a u sezoni 1993/94, ulogom Silvija u Laonkavalovim „Pajacima“).

Već četvrti put, posle Rigoleta, Jaga i Magbeta, s ponosom ga gledamo „gotovo uživo“, direktno iz najslavnije operske kuće sveta, gde važi za jednog od najvećih verdijanskih pevača i miljenika publike koja u prestižni MET dolazi sa svih kontinenata.

Ponovo smo se, i u ovom prvom „poznanstvu“ s njegovim baronom Skarpijom, šefom rimske policije, koga prvi put u Njujorku tumači u ovogodišnjoj premijernoj Metovoj postavci, uverili u ogromni dijapazon njegovog pevačkog i glumačkog dara, koliko prirodnog, toliko i inteligentno izbrušenog i školom i iskustvom.

Ipak, uvek ostajemo prvenstveno fascinirani upravo tom nepatvorenošću njegovog izvornog, bogomdanog talenta, prekrasnim glasom i snagom uživljavanja u lik koji donosi, čineći ga po pravilu savršeno uverljivim i duboko ljudskim.

Iako su svi protagonisti i dirigent u ostvarenoj podeli izmenjeni u odnosu na prvobitno, početkom sezone najavljene umetnike, možda još i veće zvezde (pomenimo maestralnog  bas - baritona Brina Terfela, ili tenora Jonasa Kaufmana) zadovoljstvo koje nam je priredio  naš velikan svetske operske scene ništa ne može zaseniti.

Sjajne partnere Željko Lučić je imao u italijanskom tenoru Vitoriju Grigolu, Kavaradosiju divnog i sočnog tembra, maksimalne unesenosti i prave eksplozivnosti predavanja, takođe popularnoj uzdanici Metropolitena, a nadasve u besprekornoj u svakom pogledu, raskošnoj sopranistkinji, scenskoj pojavi i glumici Sonji Jončevoj (iz Bugarske) u naslovnoj roli kapriciozne i ljubomorne pevačice, koju smo do sada upoznali i kao Dezdemonu u Verdijevom „Otelu“ (takođe s Željkom Lučićem kao Jagom), što je oboma bio njujorški debi u toj operi (2015).

Izvanredan orkestar, gotovo nestvarnih horni u uvodu u 3. čin i dirigentsko vođstvo Emanuela Vijoma, bezpogovorno je pratio zbivanja i duševne „potrese“ u Pučinijevoj prvoj verističkoj muzičkoj drami, mešavini melodrame, psihološke i istorijske drame, u kojoj svi likovi izgaraju u strastvenosti svojih osećanja (ljubavi, ljubomori, požudi), iskazanoj u ovom izvođenju ogromnim dramskim i ekspresivnim nabojem, podvučenim snažnim dinamičkim promenama i udarima.

Šteta što zvučna slika prenosa nije bila tonski ujednačenija i adekvatnog intenziteta, što je kako se čini bila greška „odašiljača“ iz Njujorka. U svakom slučaju, interpretativni uspeh i autentičnost predstavljanja nadoknadili su „demfovan“ zvuk, a mnoge ljubitelje „Toske“, svakako jedne od najpopularnijih opera italijanskog repertoara, verujemo, inspirisali da posete i dve novosadske predstave ovog snažnog, efektnog i melodijski bogatog Pučinijevog ostvarenja.

Posle izvođenja u ponedeljak, i večeras nas očekuje sopran Dragana Radaković u naslovnoj ulozi, meksikanski tenor Hektor Lopez Mendoza  kao slikar Kavaradosi i naš odlični bariton Nebojša Babić u partiji dvoličnog, surovog i podlog, ali i opsesivno zaljubljenog Skarpije.

Marija Adamov