Odjeci resitala Ive Pogorelića u Kolarčevoj zadužbini
Ponovo u prepunoj Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine (sada i sa stotinu stolica postavljenih na podijumu), salvama aplauza pozdravljan je pijanista Ivo Pogorelić, priredivši, posle jedinstvenog koncerta sa simfonijskim orkestrom RTS-a, i resital u ciklusu „Tvoj svet muzike“ Centra za muziku.
Zahvaljujući svojoj vrhunskoj tehnici, koja podrazumeva neprimetno rešavanje i najtežih sviračkih zadataka, ali iznad svega originalnom pristupu delu i njegovoj, duboko ličnoj, originalnoj interpretaciji, umetnik i danas „drži“ status najvećeg i najpoznatijeg pijaniste 20. i 21. veka.
Pogorelićevo predavanje i dalje poseduje sve visoke izvođačke osobine, poput specifične artikulacije udara, savršene pedalizacije i promišljene agogike, ali i studioznosti, introspekcije, produbljenosti i sopstvene vizije. Njegova dinamika nije bogato razvijena; ona je više tamno-svetla, crno-bela, veoma tiha ili vrlo snažna, skoro grubo - udaračka u svom najvišem intenzitetu, a u „nenijansiranom“ muziciranju je zatomljen onaj tako prijemčiv romantičarski zanos na račun misaonosti, kontemplacije, filozofije.
Velika koncentracija bila je potrebna za praćenje Pogorelićeve celokupne interpretativne koncepcije i muzičkog proživljavanja, te su duboko koncentrisani posetioci, posebno oni iz profesionalnih krugova, upravo „rendgenski“ (naročito u onim usporenijim tempima) mogli jasno slediti umetnikovo pregledno i razgovetno preplitanje glavnih tema i odgovora i naglašavanje njemu bitnih elemenata kompozicije. Ipak, maestralnom pijanisti, i ovog puta zadubljenom u partituru ispred sebe, da ne bi propustio ni jednu autorovu oznaku, kao da nije bilo stalo do potpune komunikacije sa slušaaocima, a taj neposredni, direktni kontakt je za kompletni umetnički doživljaj većini od njih ipak potreban. Za potpisnika ovih redova te veze nije bilo u punoj meri, ili je možda njegovo shvatanje „emitovanja“ muzike iz duše nešto drugačije.
U „pogrebno“ tamnoj gami, gotovo automatizovano, krenuo je od basova, sudbinski, „grubo“ oblikovan pokret Mocartove Fantazije u ce - molu, pred nežnom glavnom temom precizno odsviranih ukrasa, ali u suštini preovlađujuće, ravne dinamike i nevelike ekspresije. Ostajući do kraja bez sjaja, s „teškim“ akordima, bila je to jedna ozbiljna, oštro isklesana predigra koja negoveštava umetnost Betovena, njegovu, neposredno nadovezanu, veličanstvenu Sonatu u ef - molu, opus 57. Poznata kao „Appašionata“ (strastvena), ova kompozicija s početka zrelog autorovog razdoblja, postala je u Pogorelićevom tumačenju mesto kontemplacije, iscepkanog, oklevajućeg toka. Bez prave Betovenske energije, borbenosti i jarkijih kontrasta, tipičnih za ovog stvaraoca, pijanista je, kao da je u nedoumici, „ugušivao“ dramu, više naglašavajući baladnost i jednostavnost karaktera.
„Korak po korak“, u početku vrlo diskretno, odvijao se, pomalo monotoni pokret prekrasnog „Tužnog valcera“ Jana Sibelijusa, uvodeći u Sonatu broj 2 u be - molu Sergeja Rahmanjinova (iz 1931). Konciznija i manje „razbarušena“ verzija (u odnosu na izvornu iz 1913), ostala je i u ovom obliku veoma sonorno, strastveno, zvučno bogato i tehnički vanredno zahtevno ostvarenje. Ipak, u Pogorolevićevom viđenju, doživeli smo je kao rapsodičnu, sivo obojenu, nekoloritnu, dinamički oštro polarizovanu, u svakom segmentu „ravnu“ sliku, portret umetnika koji se muči, razmišlja o smrti i mističnom kraju, propinjući se iz letargije, bezvoljnosti, mraka i beznađa, a sopstvenu izvođačku superiornost stavljajući potpuno u službu istraživanja izražajnih mogućnosti svog instrumenta i lične ekspresivne širine i snage filozofskog razumevanja kompozitorove zamisli. Isto je bilo i s dva dodatka na ovacije posebne vrste, a „otpozdrav“ pijaniste kao da je najavljivao njegov skori ponovni dolazak na jedinstveni podijum Kolarčeve zadužbine.
Marija Adamov
