ODJECI KONCERTA IVE POGORELIĆA  Do poslednjeg daha

Neki će se ovog datuma sećati možda još više i kao povratak velikog pijaniste Ive Pogorelića, „maga izazovnih interpretacija“ na novosadski koncertni podijum, posle skoro četiri decenije. A mnogi, najzad, ne i manje važno, kao uzbudljiv prolog u predstojeće Novosadske muzičke svečanosti, koje će 21. oktobra, ulaskom u petu deceniju, započeti svoje 41. izdanje.

Kada sarađuje s novim orkestrima, Pogorelić poslednjih godina redovno svira Drugi koncert za klavir i orkestar u ef-molu, opus 21 Frederika Šopena. Tako se dogodilo i u Srpskom narodnom pozorištu u koje se vratio posle sezone 1983/84 (ciklus Internacionalnih majstora), prethodno i dva resitala, održana decembra 1980. Pogorelićevu interpretaciju ovog popularnog koncertantnog dela, sada uz saradnju Vojvođanskog simfonijskog orkestra i dirigenta Srboljuba Dinića, potpisnica ovog prikaza pratila je „uživo“ treći put (posle kotorske i beogradske).

Nezahvalno je upuštati se u poređenje neposrednih i onih davno slušanih izvođenja, a naročito posle legendarnog zapisa za „Dojče gramofon“iz 1983. Ako je izložba Pogorelićevih portreta autora Stefana Cvetkovića, koju je ovaj mladi muzikolog, priredio u velikom pozorišnom holu bila svojevrsna retrospektiva njegovih decenijskih mena, onda bismo u tom svetlu mogli opisati i naš najnoviji doživljaj njegovog sadašnjeg tumačenja Šopenove muzike. Sećajući se utiska, ali i svog, u „Dnevniku“ objavljenog prikaza o beogradskom nastupu iz 2017, jasno je da ga je pijanista koncipirao na sebi svojstven „stvaralački“ način, s umetničkim „slobodama“ koje samo on sebi može da dozvoli. Najviše „drugačijeg“ autorskog čitanja partiture prikazao je u drugom stavu, koji je takođe, na ovacije prepune velike dvorane Kolarčeve zadužbine, kao i ovog puta ponovio, razume se, posle kompletnog predavanja. Ipak, i tada, a naročito u Novom Sadu, za razliku od resitala (priređenog iste 2017. u Kolarcu dva dana kasnije), Pogorelić nije svirao s mnogo radikalnih novina, na izvestan način se, posle više decenija sticanog iskustva vraćajući svom prepoznatljivom načinu i stilu iz mladalačkih godina. Svoj jedinstveno ozvučen ton, besprekoran legato u funkciji vođenja fraze u širokom luku i punoći melodijskih linija, vladanje raskošnom paletom dinamičkih nijansi i besprimernu muzikalnost (sve svoje sjajne „alatke“) pijanista sada, u zrelim godinama, bez ikakve spoljašnje ekspresije, stavlja isključivo u službu otkrivanja duboke unutrašnje izražajnosti. Odišući od početka naizgled smirenom, a u suštini snažnom energijom, Pogorelićeva interpretacija se odvijala kao samo njegova, odnosno autorova klavirska ispovest, koju neponoljivi umetnik prenosi i „čita“ na svoj način, potresno, doživljeno i upečatljivo do poslednjeg detalja. Ako u prethodnim slušanjima njegovih izvođenja ovog Koncerta tek 19-godišnjeg stvaraoca i nismo bili previše oduševljeni umetničkim „slobodama“, ovog puta smo bili impresionirani prirodnošću muzičkog toka i ujedinjeno vođene dramaturgije dela, usmeravane vrhunskom pijanističkim virtuozitetom prikazanim u punoj moći i kapacitetu, ali prvenstveno udubljivanjem u njegovu suštinu. Razume se i, posebno, poetičnošću laganog stava (Larghetta) izranjanog iz tišine i vraćajući se u nju, ostvarenog apsolutno mistično. Dramski intenzitet, u srednjem delu podržan uzbudljivim tremolom gudača, nasuprot gotovo nestvarnog pijanisima centralnog odseka, proizveo je poseban utisak večeri. Uspostavivši puno poverenje i saradnju već od prvog susreta s našim orkestrom, maestro Srboljub Dinić, i sam školovani pijanista, ali i prvenstveno operski dirigent, upravo je to iskustvo u „vođenju“ pevača koristio u pratnji Pogorelićeve klavirske partije.

S ogromnom koncentracijom i gotovo vidljivom pažnjom Dinić je bio kreator bogate orkestarske kantabilnosti i vajanja fraza, pun brige za detalje, osluškivanje soliste i egzaktno čitanje partiture, ali i afiniteta za logično predavanje, „neometan“ i bez „potresa“ s njegove strane u usmeravanju prirodnosti i jednostavnosti muzičkog protoka. Visoka dejstvenost veoma fleksibilnog Vojvođanskog simfonijskog orkestra ogledala se i u lepo izvajanim duvačkim solima, izvirućim i zamirućim u celini ukupne instrumentalne sonornosti, poput crteža ističući bitno u tutti zvuku, i finoj pevnosti savršeno slivenih gudača.

Okvirni deo programa svoje slavljeničke večeri Vojvođanski simfonijski orkestar je ispunio takođe ranoromantičarskim ostvarenjima koja su se svojom, u suštini klasicističkom zvučnošću i odmerenošću logično složila s centralnim solističkim koncertom. U Uvertiri za operu „Čarobni strelac“ dirigent je u prvom redu istakao narativno-pripremni karakter uvoda u Veberovo muzičko-scensko delo, koje već u svojoj prvoj numeri nagoveštava sadržaj s aluzijama na dva sveta – dobra i zla, a simfoničari su ga oslikali u „izvaganom“, ne preteranom dinamičkom rasponu i kontrastima. Dinićev direktan kontakt s orkestrom i svakim muzičarem ponaosob, ostvaruje se jasnim i egzaktnim pokretom, a oni mu pružaju adekvatan profesionalni odgovor, što se disciplinovano, bez „iskakanja“ ni u čemu, ogledalo i u tumačenju Simfonije broj 4 u A-duru, opus 90, poznate kao „Italijanska“. Nije bilo teško izmaštati izvore njene inspiracije koji bi mogli biti priroda, folklor, ili istorija, pa prema njima pratiti i promene tempa i raspoloženja, od lirskih, do energičnih i dramatičnih. Ponovo kontrolisana, uredna i precizna, a dovoljno briozna, suptilna i slikovita realizacija, sa svakim parametrom na „svom mestu“, posebno finom dinamičkom suptilnošću, što i odgovara više klasici nego romantičarskom stilu, pozdravljena je kao i prethodna, dugim aplauzom, koji je kao nagrada za ozbiljan i predan desetogodišnji rad našeg orkestra, „zvučao“ i kao srdačna pozivnica za njegov sledeći koncert na otvaranju Nomusa, već 21.oktobra. 

        Marija Adamov