Nestvarna lepota Bramsove muzike za kraj Nomusa

Slušajući ih, teško nam je zamisliti s koliko se poteškoća Brams suočavao komponujući ih, koliko se često senka Betovena, poštovanog kao neprevaziđenog majstora kamernih dela, nadvijala nad njim kao težak oblak, i koliku je odgovornost osećao prema svom mentoru i bliskom prijatelju Šumanu, čije nasleđe je želeo da preda novim generacijama. Među Bramsovim savremenicima je kružila priča o tome da je, nezadovoljan svojim radom, uništio dvadesetak kamernih dela – otprilike koliko je i odobrio za objavljivanje. Upravo zbog toga, u svakom kamernom delu možemo videti kristalno čistu esenciju Bramsovog kompozitorskog umeća i osetiti srž njegove duše u datoj životnoj fazi. Na sedmoj večeri ovogodišnjeg Nomusa, 25. aprila, Festivalski kvartet i pijanistkinja Rita Kinka publici su predstavili dve izuzetne kompozicije tog velikana romantizma.

Veče je počelo Gudačkim kvartetom u a-molu, op. 5, br. 2, koji je završen i premijerno izveden pre 145 godina. Iako je Brams radio na tom delu veoma brižno gotovo čitavu deceniju, zahtevajući od svojih muzičara „tajno izvođenje“ pre nego što partituru pošalje izdavaču, premijerna publika ga je primila lepo, ali bez posebnog oduševljenja. Tek je Šenberg ukazao na genijalnu izbalansiranost harmonija, dramskih i lirskih trenutaka, i Bramsovu neverovatnu nadarenost u ispevanju melodija širokog daha koristeći minimalne motive kao što je moto njegovog bliskog prijatelja, legendarnog violinskog virtuoza Jozefa Joakima: „frei, aber einsam“ (slobodan, ali usamljen); koristeći početna slova ove tri reči kao tonove, Brams je razvio uvodnu temu glavnog stava. Odajući počast prijatelju, u preostale stavove utkao je motive mađarskih narodnih pesama da bi ukazao na Joakimovo poreklo.

Interesantno je danas slušati retke Joakimove snimke Bramsovih dela, koji nam daju tonsku sliku nešto uzdržaniju od one na koju smo navikli, i uporediti je s muziciranjem Festivalskog kvarteta u sastavu Robert Lakatoš (prva violina), Oskar Varga (druga violina), Jožef Bisak (viola) i Irena Josifoska (violončelo). Taj sjajan kvartet mladih umetnika novosadskog porekla, a uspešnih i na međunarodnim scenama, doneo je publici veoma savremenu interpretaciju Bramsa, punu neverovatnog poleta i iskričave energije. Poduhvat nije bio nimalo lak, pošto se gudački kvarteti često vežbaju nedeljama, a neki ne stupe pred publiku bez višemesečnog zajedničkog rada, ma kako talentovani pojedini muzičari bili.

Osim visokog profesionalizma u rešavanju tehničkih problema partiture, ta postavka je zahtevala i izuzetan senzibilitet svih učesnika, a i želju da slušaju i prate jedni druge u svakoj sekundi. Bilo je apsolutno zadovoljstvo posmatrati način na koji ti mladi umetnici osluškuju i inspirišu jedni druge, dajući svakom prostora da se istakne. Robert Lakatoš je vodio elegantno, obraćajući pažnju na to da ne bude predominantni prvi violinista, kakvi se ponekad čuju, a u tom čuvanju balansa mu je Oskar Varga bio savršen partner. Čuli smo fino izvajane melodijske linije i pun, topao ton, kako od njega, tako i od Irena Josifoske, koja je plenila svakom svojom frazom, dok je u izvođenju Jožefa Bisaka deonica viole došla do punog izražaja.

Iako smo čuli svaki instrument, što čak ni u relativno malom ansamblu kao što je kvartet, ne uspeva uvek, teško je pisati ponaosob o članovima Festivalskog kvarteta, toliko su bili ujedinjeni u vrtlogu stvaralačke energije. Njihove različite umetničke ličnosti, te činjenica da nisu do sada svirali zajedno, doneli su nove, sveže boje, eksploatišući detalje partiture koji bi možda bili manje čujni da ih svira kvartet koji ima više vremena da promisli i „dotera“ kompozicije. Kratak rok pripreme je u ovom slučaju bio izvor inspiracije, zajedno s prelepim delom koje, očigledno, vole svi članovi kvarteta. 

  U drugom delu koncerta Festivalskom kvartetu se priključila naša renomirana pijanistkinja Rita Kinka, i to u Klavirskom kvintetu u f-molu, op. 34. posvećenom pruskoj princezi Ani, koja je i sama bila vrsna pijanistkinja. O tome koliko je Brams radio na tom delu govori činjenica da ga je prerađivao više puta za različite kombinacije instrumenata, te da je ubrzo nakon njega (po završetku još dva komada za kamerne sastave) usledila pauza od osam godina, tokom kojih nije objavljivao kamerne kompozicije. Njima se vratio upravo delima iz op. 51, tako da smo na koncertu čuli kraj jedne i početak druge Bramsove stvaralačke faze, kada je reč o kamernim sastavima.

Već od prvog takta bilo je jasno zašto se Klavirski kvintet u f-molu smatra jednim od najkompleksnijih i najuspešnijih Bramsovih dela: divne melodije širokog daha, bogata dinamika, raznovrsnost motiva, simfonijska građa i vatromet osećanja naprosto hipnotišu. Briljantna klavirska deonica je u izvođenju Rite Kinke delovala kao izvorište niza harmonija, ritmičkih struktura i dinamike, snažna energija koja strukturira, vodi i ujedinjuje sve instrumente. Od vrtoglavo brzih deonica do meditativnih, mirnih trenutaka, umetnici su disali potpuno ujednačeno, uvlačeći u Bramsov svet i publiku. A to je upravo ono što posetioci koncerata žele: da se na trenutak otmu svakodnevici, da uživaju u svetu muzike, u nekim višim, blistavijim sferama, ali da istovremeno osete da ih emocije, koje svakodnevno proživljavaju, duboko povezuju s prethodnim generacijama i da smo na taj način svi deo jedne veće, smislene celine.

Uzbudljiv izazov organizacionog tima Nomusa, koji je prihvaćen od umetnika, ostaće zabeležen kao uspeh koji je potpuno u saglasju s rečima maestralnog violiniste Jehudija Menjuhina: „Najviši cilj u životu bi trebao biti da do maksimuma razvijemo sposobnosti koje se kriju u nama i da podelimo sa svetom sve što je dobro i lepo.“

        Zita Kalmandi