Lajko Feliks: Umetnost improvizacije

Na sceni Sinagoge s njim će biti gitarista iz Mađarske Atila Šido.

– Atilu znam od detinjstva, ali do sada nismo svirali zajedno, bar ne na ovaj način kako ćemo se predstaviti u novosadskoj Sinagogi. Ali često sam svirao s gitaristima, istina ne u poslednje vreme, ali to je uvek dobra kombinacija, barem za mene - gitara i volina – kaže Lajko Feliks za „Dnevnik”, najavljujući novosadski koncert.

Da li vas još uvek privlači eksperimentisanje formacijama s kojima svirate, od trija u kojem ste svirali citru, Antal Brašnjo violu a Mihalj Kurina cimbalo, sve do nastupa sa Vojvođanskim simfonijskim orkestrom?

– I dalje me privlači i verovatno to neće ni prestati. Recimo, ova kombinacija sa gitarom će se u narednom periodu širiti, pa će tu biti i bas, možda i bubnjevi... Zapravo, neki krajnji cilj mi je da napravim big bend u kom bi bili i yezeri, i klasičari, rokeri... I koji bi, naravno, svirao moju muziku.

Zanimljivo je da vas nikada nisam čuo u klasičnoj kamernoj formaciji, recimo gudačkom kvartetu?

– Svirao sam sa Balanesku kvartetom, avangardnim sastavom koji izvodi i savremenu umetničku muziku, poput minimalista Filipa Glasa ili Majkla Najmana, ali se proslavio svojim verzijama poznatih tema grupe Kraftverk. Nastupićemo ponovo zajedno u oktobru, mada ne sviramo klasičnu muziku nego moje kompozicije i neke njihove obrade.    

Krećete se u svojim kompozicijama i aranžmanima širokim poljem nestereotipne improvizovane muzike. Da li i zbog toga često ističete da se ona može na pravi način doživeti tek na koncertima?

– Verovatno ima i dobrih snimaka, ali za mene je svirka uživo nešto najbolje. E sad, za publiku ne znam (smeh). Dogodi se da me improvizacija odvuče u nekom pravcu kojim posle, kada preslušam snimak, i ne budem baš najzadovoljniji, no, s druge strane, trenutak je trenutak. U datom trenutku je naišao takav talas i nema smisla naknadno pametovati. Zapravo, i ne slušam sebe često na snimcima, ne zbog suda o tome da li je svirka bila dobra ili loša, već jednostavno ne volim. Nije to za mene, to je za publiku.

Da li vam se dogodilo da na nekom koncertu „uhvatite” dobru improvizaciju koja vas se baš, baš svidi, pa da je naknadno ipak zapišete?

– Postoje ili se jave neke teme koje ostaju, i u tim kompozicijama nije muziciranje toliko spontano kao u nekim drugim. Ali one su prisutne bezmalo na svakom koncertu.

Kako praviti balans između poštovanja napisanog i te spontane igre tonovima?

– Kada sviram sa klasičnim muzičarima, njima je potrebna partitura mojih kompozicija. Naravno, sve vreme ja sviram drugačije, dok oni poštuju to što je napisano. I nije problem da se to uklopi, jer je rezultat kao u yezu, gde postoji osnovna matrica na čijim se temeljima gradi improvizacija. Naravno, kada sviram sa simfonijskim orkestrom, dosta zavisi od dirigenta. Možda je njima malo teže sa mnom nego kada sviraju sa „klasičarem” kao solistom, ali uvek to na kraju ispadne dobro.     

Gde nalazite, odakle crpite pozitivnu energiju koja se oseća na svakom vašem koncertu?

– Sve počinje od dobre fizičke energije, koju čovek stekne vremenom, ali isto tako i ne sme previše da se troši, u mom slučaju da se preterano razvlačim po koncertima. Važno je da sve bude u nekom balansu.

Da li je na globalnoj sceni došlo do određenog zasićenja na polju koji zovemo world music?

– Moram priznati da ja, u stvari, i ne znam šta je to world music, meni je takva žanrovska profilacija jako čudna. To je ono kad muzička industrija ne zna u koju bi fioku da turi to što prodaje, pa izmisli naziv. U svakom slučaju, ne verujem u tezu o zasićenju. Uvek će biti novih muzičara, novih autora, nove muzike, nove energije. Uvek će biti nešto novo. Uostalom, toliko danas u svetu ima muzičara, da je to neverovatno.

U kom pravcu se, po vama, kreće savremena muzika?

– Ne znam, ali mogu da se nadam da neće više biti toliko električne muzike, elektronike, da ćemo se vratiti više akustičnom zvuku.

M. Stajić

Kako vam prolazi letnja koncertna sezona, da li se kriza finansiranja programa u kulturi odrazila i na vaš uobičajeni ritam nastupa?

–  Ne pratim baš puno šta se dešava na tom finansijsko-kulturnom planu, ni kod nas ni u Evropi ni u svetu. Jedino što primetim to je da se broj raznoraznih festivala baš umnožio, nekad pomislim da ih je i previše. Lično, ne mogu da budem nezadovoljan. Do kraja leta imam još tri koncerta - ovaj u Novom Sadu i potom još dva u Mađarskoj. Prošlo leto sam bio baš prebukiran, ove godine je bolje - pronašao sam neki balans.