Jubilej Rudolfa Bručija

Novosadska publika imala je priliku da čuje šest, možda i najboljih Bručijevih kompozicija, ali ovu priliku nije u punoj meri iskoristila. Sinagoga je ostala poluprazna 30. marta, dok je Svečana sala Gradske kuće u utorak 11. aprila bila ispunjena, ali ne i krcata publikom. Teško je proceniti da li je u pitanju loš marketing ili indiferentnost novosadskog građanstva, tek utisak je da put do zasluženog mesta u javnom pamćenju ovdašnje društvene zajednice muzika Rudolfa Bručija neće preći ako ostane strana „uhu, sluhu i duhu“ grada u kojem je i za koji je Bruči živeo i radio. Organizatorima Festivala „Rudolf Bruči“ treba odati priznanje i poželeti im bolju medijsku propraćenost u narednim poduhvatima.

Nastup Vojvođanskog simfonijskog orkestra bio je po svemu izuzetan kulturni događaj. Zahtevan program sastavljen od Sinfonije Leste, Koncerta za trombon i orkestar br. 2 i Treće simfonije odsviran je s visokim nivoom uvežbanosti i inspiracije. Zasluge pripadaju dirigentu Ilmaru Lapinšu i trombonisti Đerđu Đivičanu, kao i celokupnom ansamblu VSO-a. Složene partiture Bručijevih simfonija Lapinš je vodio znalačkom rukom dobrog poznavaoca. U spoljnim stavovima Sinfonije Leste pratio je ravnotežu između muzičke građe zasićene disonancom i reprizne arhitektonike muzičkog toka, ne gubeći iz vida dijalektičku vezu između ekspresionističkog detalja i neoklasične celine. Kolorističko bogatstvo unutrašnjeg stava Bručijeve druge simfonije Lapinš je podvukao bez mnogo rasplinutosti. Predstavivši se Bručijevim Koncertom za trombon i orkestar br. 2, Đerđ Đivičan opravdao je reputaciju jednog od najboljih evropskih trombonista u ovom trenutku.

Iako nepoznato, Bručijevo koncertantno delo nastalo u tradiciji Bartokovog folklorizma nije bilo zagonetka za mađarskog trombonistu. Sigurnost sa kojom je Đivičan odabrao nešto brži tempo u prvom stavu, kao i nešto sporiji u trećem, govori o snažnom umetničkom integritetu. Najubedljiviju interpretaciju Đivičan je ostvario u drugom stavu koncerta, ispunivši arhaični međimurski napev velikim i toplim tonom. Ako se izuzme činjenica da zvučni balans orkestarskih grupa u retkim situacijama nije odgovarao kolorističkim rešenjima, Treća simfonija je odsvirana besprekorno. Njena dramatičnost, lirizam, skercoznost i tragičnost, kao elementi tradicije pohranjeni u novom zvuku, izneti su na površinu i „saopšteni“ s razumevanjem, o čemu najbolje svedoče ovacije publike nakon izvođenja.

Koncert održan 11. aprila u Svečanoj sali Gradske kuće doneo je više oscilacija. Dosledno opredeljenje Gudačkog kvarteta TAJJ za savremeno domaće stvaralaštvo pokazalo se neprocenjivim u susretu s Bručijevim Petim gudačkim kvartetom. Renomirani ansambl ponudio je zrelo i introspektivno čitanje kompozitorovog poznog kamernog opusa, lišeno pretencioznih gestova. Vrlo muzikalno odsviran je drugi stav „Guslarska“, ispunjen heterofonim preplitanjem deonica. U završnom stavu, sazdanom na motivu „be-a-ce-ha“, povremeno je nedostajalo ritmičke energije, ali ne i punog zvuka koji je na momente dobijao orkestarsku snagu. Izvođenje Metamorfoza „Be-A-Ce-Ha“ nije opravdalo očekivanja. Činjenica da se Metamorfoze na repertoaru nalaze češće od ostalih Bručijevih kompozicija sugeriše komparativni horizont na kojem se nastup Gudačkog orkestra Zavoda za kulturu Vojvodine, predvođenog dirigentom Mikicom Jevtićem, mora rangirati ispod prethodnih interpretativnih ostvarenja.

Karakternim transformacijama motiva „be-a-ce-ha“ nije dat odgovarajući značaj, pa je delo prezentovano kao racionalna muzička konstrukcija bez ekspresivne snage. Anemična „krvna slika“ ansambla popravila se u Koncertu za klarinet i gudački orkestar, povučena temperamentom klarinetiste Aleksandra Tasića. Razuđenost melodijske linije u prvom stavu savladana je dijaloškim uodnošavanjem fragmenata, dok je ljuasi una cadenza u drugom stavu doneta s disciplinovanom slobodom. Neobarokna motorika u trećem stavu odgovarala je senzibilitetu i soliste i orkestra, što je doprinelo ubedljivom završetku koji je publika nagradila dugim aplauzom.       

Nemanja Sovtić