Jasminka Stančul, pijanistkinja: Betovenove note za mene su zakon

Nakon pobede na Betovenovom takmičenju u Beču 1989. ostaje da živi u austrijskoj prestonici. Na predstojećim Novosadskim muzičkim svečanostima uz Simfonijski orkestar RTS-a, pod upravom maestra Bojana Suđića, izvešće 25. oktobra Betovenov Treći klavirski koncert u c-molu . Upravo na tragu lajtmotiva ovogodišnjeg Nomusa „Betoven i heroine”, bilo je sasvim prirodno da na početku razgovora jednu od naših najpriznatijih pijanistkinja pitamo da li je danas heroizam biti posvećen umetnosti, umetničkoj muzici...

U ovim vremenima zaista jeste heroj onaj ko se posveti umetničkoj muzici. Jer, s jedne strane, toliko se puno ljudi bavi muzikom, toliko puno dobrih umtnika ima na svetu i, uz veliku borbu i ogroman rad i trud, samo onaj ko je i hrabar može u životu nešto da postigne. S druge strane, da ne govorim o aktuelnoj epidemiološkoj situaciji, kada je naš posao potpuno gurnut u drugi plan i užasno je teško dobiti priliku da nastupiš. Stoga smo mi umetnici presretni zbog Nomusa i što konačno imamo priliku da sviramo.

Kao pedagog, kada razgovarate sa svojim studentima, osećate li kod njih strah zbog cele ove situacije u kojoj se našla kultura u celom svetu?

Većina studenata, bar ovih s kojima ja radim, vrlo je svesna svega što ih okružuje i nisu nešto puni nade da će se u nekoj skorijoj budućnosti stvari popraviti, ali ipak rade punom snagom. Jer, biti umetnik nije poziv nego posvećenje. A ti mladi ljudi su posvećeni umetnosti do kraja. Pretpostavljam da ih negde u dubini stomaka jeste strah, ali bez obzira na to grizu i idu napred. Naravno, ima i onih koji ipak brinu i o egzistenciji po završetku školovanja, pa traže puteve u pedagogiji, kamernoj muzici, nečem trećem. Zapravo, u teškoj smo poziciji i mi pedagozi, jer šta reći mladom čoveku danas? Da bez sreće ili oštrih laktova ne vredi puno to što je taletnovan, vredan, sposoban..?

Šta je to što danas zapravo pravi razliku među vrhunskim mladim pijanistima?

Pre svega dobar marketing! Pri tome se podrazumeva, naravno, da svi ti mladi ljudi imaju fenomenalnu tehniku. Uostalom, danas se na prijemnim ispitima svira ono što se pre desetak, dvadeset godina smatralo primerenim za završne ispite. Dakle, njihov tehnički nivo je strašno otišao na gore, baš kao i sama muzikalnost i prezentacija dela. U tom svetlu, mladi pijanisti, oni koji zaista uspeju, imaju iza sebe i sreću, o kojoj smo govorili, ali i strašnu PR mašineriju. Čak ne moraju da imaju nikakve nagrade, ne moraju biti pobednici niti jednog prestižnog konkursa – mada to svakako pomaže – već je najvažnije da iza sebe imaju odičnu agenturu, koji će od njih napraviti uspešan proizvod. A taj proizvod znači – biti malo drugačiji od drugih: razlikovati se nekad kraćom suknjom, nekad dubokim dekolteom, nekad ekstravagancijom... „Običan“ umetnik, koji ima i osećaj, i tehniku, i fantaziju i harizmu, ali iza sebe nema vrhunskog menadžera, nema danas gotovo nikakvu šansu da se probije.  

A gde su tu emocije u interpretaciji. Često se govorilo da su upravo one te koje, recimo na takmičenjima, osvajaju žiri. Da li ih je „mašinerija“ progutala kao nebitne?

Ne, ne mislim da su svi ti uspešni mladi umetnici operisani od emocija i strasti, naprotiv. Ali – pogledajte u kakvom svetu živimo. Ko danas piše ljubavna pisma? Pisma uopšte? Kada se mladi ljudi sretnu u restoranu, oni ne razgovaraju među sobom, već svako gleda u svoj mobilni telefon. Istovremeno, ono što nas okružuje je užasno brzo, samim tim često i konfuzno. Sve to oduzima emocije, ljudsku toplinu. Ipak, verujem, da će se vratiti vreme u kojem će se ponovo znati da cenimo ono što su nosili Rubinštajn ili Rihter. Verujem, naime, da je ovo samo jedan talas koji će, iskreno se nadam, proći. I da će opet emocija biti ta koja će prevladati.   

Čini se i da konkurencija nikada nije bila veća, pogotovo s ogromnim talasom mladih talentovanih muzičara koji je svet umetničke muzike zapljusnuo iz Kine, Japana, Koreje...

Imala sam nedavno vrlo interesantan razgovor s Paolom Faziolijem, koji je producent mog omiljenog klavira „Fazioli“. Baš smo pričali o toj navali mladih i veoma, veoma sposobnih umetnika iz Azije. I po Paolovoj oceni, za dvadesetak godina oni će vladati svetom umetničke muzike. Ipak, uverena sam u to da nije baš sve tako „crno“ za nas Evropljane. Ali podrazumeva se da to znači puno, puno rada i puno, puno sreće. Naravno, uz talenat koji nikada nije bio sporan.

Šta vas danas fascinira u svetu pijanizma?

Fascinira me upravo taj neverovatan talas mladih ljudi, koji izgaraju za umetnost. I sve ih je više i više, i sve su mlađi i mlađi. Svaki put neko novo ime, svaki put nešto drugačije. I fasciniraju me te njihove izuzetne tehničke mogućnosti.

Uspevate li da pomirite pijanističku karijeru i pedagogiju?

Kao pedagog u Ljubljani i pedagog u Beču, sa oko 20 studenata, nije uvek lako. Ali, mislim da ako ima volju i želju, čovek sve može da uspe. I ništa mi nije teško, jer volim moj posao.

Na kraju, Betoven i predstojeći koncert u Novom Sadu. Vi spadate u red pijanista koji ne beže od toga da za sebe kažu kako su „specijalisti za Betovena“?

Za mene je Betoven bio i ostao jedan od najvećih kompozitora svih vremena. I nisam samo ja o sebi govorila da sam specijalista za Betovena, to su 1989. rekli i članovi međunarodnog žirija Betovenovog takmičenja u Beču, kada sam pobedila između 144 kandidata. I još pre toga su mi na nekim takmičenjima prilazili i govorili „vau, kakav je vaš Betoven“. Ne znam da li je u pitanju neka moja specijalna moja veza s tim kompozitorom, ili jednostavno osećaj za njegovu muziku, pročitala sam i neverovatno mnogo knjiga o njemu, analizirala sva njegova dela... I verovatno ga zato malo bolje sviram nego neki drugi (smeh).

Ipak, da li Vas je ikada vuklo da se, baš zbog toga što toliko dobro poznajete Betovenova dela, da se s njima poigravate, makar kod kuće, da ih, recimo, svirate kao džez?

Ne! Toliko poštovanje gajim prema tom čoveku da mi nijednog trenutka nije palo na pamet da njegovu muziku, takvu kako je napisana, izvitoperim. Čak ni kod kuće, ni kad sam sama, nijednog trenutka. Betovenove note za mene su zakon! I samo onako, kako ih osećam, kako osećam šta je kroz njih hteo da kaže, samo tako mogu da ih interpretiram. Nikako drugačije.  

M. Stajić