Intervju, sopran Svetlana Aksenova: Šapat talasa i sjaj zvezda

A da nema pandemije, večeras bi u Sinagogi na svečanom otvaranju jubilarnog, 40. izdanja Nomusa, Vojvođanski simfoničari izveli program posvećen Hektoru Brerliozu. Dirigovao bi maestro Aleksandar Marković, dok bi kao solistkinja nastupila sopran Svetlana Aksenova. 

Kažu da se u dubinama ranjivosti krije snaga, u osetljivosti inspiracija i kreativnost. Divni darovi, no ipak, kako živeti svakodnevicu kad je čovek ranjiv i osetljiv? Kako zalečiti rane, napuniti baterije, naći ravnotežu i polet za sledeći korak? A Svetlana Aksenova upravo je takva žena: izrazito emotivna i hrabra. Posle svakog pitanja kratko se skoncentrisala, a onda potpuno iskreno odgovorila. Razgovor je neprimetno prevazišao granice štampanog intervjua, te smo posle nekoliko dana razmišljanja napravile izbor pitanja i odgovora koje smo nanizale na jednu nit.

Planirano je da Nomus ove godine bude posvećen ženama, a u vašoj biografiji naglašen je podatak da ste često sarađivali s režiserkama. U operskoj branši ih je još uvek relativno malo, mada srećom već ima velikih imena kao što je Kristine Milic. Imaju li režiserke drugačiju perspektivu od uobičajene?

Kristine Milic je, recimo, i među ženama posebna ličnost, neverovatno jaka i stroga. Bez okolišanja će vam reći šta želi da vidi na bini i tačno zna kako to može da se postigne, što je veoma važno. S njom sam radila na Pučinijevoj jednočinki Sestra Angelika. Kristine je bila od ogromne pomoći u jednom izuzetno teškom delu opere kad me je naučila kako da koristim čitavo telo da bih postigla traženi efekat. Želela je, naime, da bukvalno vrištim i da se grčim od bolova u sceni s otrovom, a to za naše glasnice ume da bude riskantno. Bez potpunog poverenja u njene instrukcije ne bih bila u stanju to da uradim, ali sam uspela i ujedno stekla novi uvid u svoje fizičke sposobnosti. Raditi s Verom Nemirovom na Verdijevom Balu pod maskama bilo je takođe fantastično iskustvo, a mogla bih nabrojati još nekoliko režiserki i dirigentkinja. Stvarno su drugačije od muškaraca. Režiserke vam često opišu kakav rezultat očekuju stavljajući veliki akcenat na osećanja koja treba da proživite, dok su režiseri skloniji tome da kao polaznu tačku rada izaberu sam scenski pokret. Dirigentkinje su isto priča za sebe.

U kom smislu?

One su kao pilotkinje koje moraju biti fenomenalne da bi se probile i dobile posao. Moraju da budu stabilne i da poseduju besprekornu tehniku. Kad pri ulasku u avion vidim da je pilot žena, potpuno se opustim. Isto važi i za dirigentkinje: jednostavno su sjajne!

Kuda vas putevi najčešće vode, gde vam je baza?

Kad kažem dom, mislim pre svega na moj rodni Sankt Peterburg, u kojem sam pohađala studije i u kojem imam stan. Često idem kući kod porodice i prijatelja. Moje srce je tamo. Međutim, dom je i u Bazelu, u kojem živim i radim. To mi je zvanična baza.

Dok je u karijeri jedna od baza, tj. uloga koje vas uvek prate Madam Baterflaj. Krhka, nežna, tragična heroina Pučinijeve opere, uloga koja je ne samo prelepa nego i emotivno teška kako za publiku tako i za izvođače. Da li vam je opterećujuće da je pevate?

Jeste, poprilično. Ja sam stvarno veoma emotivna osoba. Pritom sam Madam Baterflaj počela učiti kad se i u mom životu odvijala neopisiva drama i mislim da sam upravo zbog toga bila u stanju da se poistovetim s njom i dočaram njen lik na uverljiv način. Čak sam i nagrađena za to tumačenje kao najbolja mlada umetnica. Do dana današnjeg ja tu ulogu volim i mrzim u isto vreme. Posle nje se danima osećam ispražnjeno. Treba mi vremena za emotivno isceljenje.

Pretpostavljam da je lakše pevati Tosku, ona barem dobija priliku da se osveti.

Da, Toska je emotivno neuporedivo lakša uloga, ipak govorimo o jednoj primadoni. Druga galaksija.

Je li za vas kao osetljivu osobu bitno da imate balans između broja dramskih i lirskih uloga?

Kako da ne! Nije baš zabavno kad stalno umirete na bini. Hteli vi to ili ne, tragične uloge vas povuku nadole. Ponekad pomislim da možda preterujem u uranjanju u lik, ali jednostavno, volim da se udubim u karakter i dodam mu ličnu notu. Upravo zbog toga teško mi pada da posle predstave odem kući kao da se ništa nije desilo. Ja sam, inače, dobra glumica, mogla bih da nastupam i u proznom pozorištu. I umem da budem stvarno komična na bini. Nedavno sam pevala Kontesu i Dona Elviru – obe su bile neverovatno zabavne. Volela bih da dobijem više prilika da pevam vesele uloge kako bih imala tu preko potrebnu ravnotežu između dramskih i lirskih svetova.

Kako stojite s ravnotežom operskih predstava i koncertnih nastupa?

I ona je izuzetno važna, ali nažalost, ne pevam na onoliko koncerata na koliko bih volela. Nedostaju mi zato što sam u Bazelu studirala na odseku za koncertne izvođače, ali da budem iskrena, operski nastupi su mi uvek bili lakši. Po prirodi sam stidljiva, pa mi je bezbednije da se sakrijem iza kostima, šminke i svetla. Na bini se pretvaram u nekog drugog, to nisam više ja. Nije Svetlana. U tim trenucima kao da sam nesvesni tumač izvorne kreativne energije. Ponekad se i sama iznenadim time šta se sve rađa na intuitivan način: divna scenska rešenja i emocije koje uopšte nisam planirala. Koncerti su druga stvar. Ne možete da se sakrijete, možete jedino da se pretvarate da je i to uloga. Zbog toga, kad se pripremam za koncert, prvo mi je da uronim u tekst. Potpuno se predajem učenju. Tek onda dolazi bavljenje muzikom. Sledeći korak jeste taj da budem u harmoniji s muzičarima koji me prate, a svaka pomisao na sam koncert dolazi na kraju pripreme.

Zita Kalmandi