Интервју, сопран Светлана Аксенова: Шапат таласа и сјај звезда

А да нема пандемије, вечерас би у Синагоги на свечаном отварању јубиларног, 40. издања Номуса, Војвођански симфоничари извели програм посвећен Хектору Брерлиозу. Дириговао би маестро Александар Марковић, док би као солисткиња наступила сопран Светлана Аксенова. 

Кажу да се у дубинама рањивости крије снага, у осетљивости инспирација и креативност. Дивни дарови, но ипак, како живети свакодневицу кад је човек рањив и осетљив? Како залечити ране, напунити батерије, наћи равнотежу и полет за следећи корак? А Светлана Аксенова управо је таква жена: изразито емотивна и храбра. После сваког питања кратко се сконцентрисала, а онда потпуно искрено одговорила. Разговор је неприметно превазишао границе штампаног интервјуа, те смо после неколико дана размишљања направиле избор питања и одговора које смо нанизале на једну нит.

Планирано је да Номус ове године буде посвећен женама, а у вашој биографији наглашен је податак да сте често сарађивали с режисеркама. У оперској бранши их је још увек релативно мало, мада срећом већ има великих имена као што је Кристине Милиц. Имају ли режисерке другачију перспективу од уобичајене?

Кристине Милиц је, рецимо, и међу женама посебна личност, невероватно јака и строга. Без околишања ће вам рећи шта жели да види на бини и тачно зна како то може да се постигне, што је веома важно. С њом сам радила на Пучинијевој једночинки Сестра Ангелика. Кристине је била од огромне помоћи у једном изузетно тешком делу опере кад ме је научила како да користим читаво тело да бих постигла тражени ефекат. Желела је, наиме, да буквално вриштим и да се грчим од болова у сцени с отровом, а то за наше гласнице уме да буде рискантно. Без потпуног поверења у њене инструкције не бих била у стању то да урадим, али сам успела и уједно стекла нови увид у своје физичке способности. Радити с Вером Немировом на Вердијевом Балу под маскама било је такође фантастично искуство, а могла бих набројати још неколико режисерки и диригенткиња. Стварно су другачије од мушкараца. Режисерке вам често опишу какав резултат очекују стављајући велики акценат на осећања која треба да проживите, док су режисери склонији томе да као полазну тачку рада изаберу сам сценски покрет. Диригенткиње су исто прича за себе.

У ком смислу?

Оне су као пилоткиње које морају бити феноменалне да би се пробиле и добиле посао. Морају да буду стабилне и да поседују беспрекорну технику. Кад при уласку у авион видим да је пилот жена, потпуно се опустим. Исто важи и за диригенткиње: једноставно су сјајне!

Куда вас путеви најчешће воде, где вам је база?

Кад кажем дом, мислим пре свега на мој родни Санкт Петербург, у којем сам похађала студије и у којем имам стан. Често идем кући код породице и пријатеља. Моје срце је тамо. Међутим, дом је и у Базелу, у којем живим и радим. То ми је званична база.

Док је у каријери једна од база, тј. улога које вас увек прате Мадам Батерфлај. Крхка, нежна, трагична хероина Пучинијеве опере, улога која је не само прелепа него и емотивно тешка како за публику тако и за извођаче. Да ли вам је оптерећујуће да је певате?

Јесте, поприлично. Ја сам стварно веома емотивна особа. Притом сам Мадам Батерфлај почела учити кад се и у мом животу одвијала неописива драма и мислим да сам управо због тога била у стању да се поистоветим с њом и дочарам њен лик на уверљив начин. Чак сам и награђена за то тумачење као најбоља млада уметница. До дана данашњег ја ту улогу волим и мрзим у исто време. После ње се данима осећам испражњено. Треба ми времена за емотивно исцељење.

Претпостављам да је лакше певати Тоску, она барем добија прилику да се освети.

Да, Тоска је емотивно неупоредиво лакша улога, ипак говоримо о једној примадони. Друга галаксија.

Је ли за вас као осетљиву особу битно да имате баланс између броја драмских и лирских улога?

Како да не! Није баш забавно кад стално умирете на бини. Хтели ви то или не, трагичне улоге вас повуку надоле. Понекад помислим да можда претерујем у урањању у лик, али једноставно, волим да се удубим у карактер и додам му личну ноту. Управо због тога тешко ми пада да после представе одем кући као да се ништа није десило. Ја сам, иначе, добра глумица, могла бих да наступам и у прозном позоришту. И умем да будем стварно комична на бини. Недавно сам певала Контесу и Дона Елвиру – обе су биле невероватно забавне. Волела бих да добијем више прилика да певам веселе улоге како бих имала ту преко потребну равнотежу између драмских и лирских светова.

Како стојите с равнотежом оперских представа и концертних наступа?

И она је изузетно важна, али нажалост, не певам на онолико концерата на колико бих волела. Недостају ми зато што сам у Базелу студирала на одсеку за концертне извођаче, али да будем искрена, оперски наступи су ми увек били лакши. По природи сам стидљива, па ми је безбедније да се сакријем иза костима, шминке и светла. На бини се претварам у неког другог, то нисам више ја. Није Светлана. У тим тренуцима као да сам несвесни тумач изворне креативне енергије. Понекад се и сама изненадим тиме шта се све рађа на интуитиван начин: дивна сценска решења и емоције које уопште нисам планирала. Концерти су друга ствар. Не можете да се сакријете, можете једино да се претварате да је и то улога. Због тога, кад се припремам за концерт, прво ми је да уроним у текст. Потпуно се предајем учењу. Тек онда долази бављење музиком. Следећи корак јесте тај да будем у хармонији с музичарима који ме прате, а свака помисао на сам концерт долази на крају припреме.

Зита Калманди