Intervju: Jelena Bajić, pijantistkinja: Publika prepoznaje iskrenost

“Ako bi se uopšte rečima moglo odati dostojno priznanje poetskoj izražajnosti i lepoti stila, kojima se odlikuje umetnost gospođe Šuman, one bi izgledale nategnute i neumesne”, zapisao je Džordž Bernard Šo nakon jednog londonskog nastupa Klare Šuman. Veliki jubilej ove izuzetne žene, 200 godina od rođenja, nije, međutim, kod nas obeležen kako ta velika dama umetničke muzike zaslužuje. Može li razlog tome biti što je ipak više prepoznajemo kao pijanistkinju nego kao kompozitorku – pitali smo Jelenu Bajić na početku razgovora:

Činjenica je da u 19. veku nije postojao tako veliki broj izvođača kao danas, te su izvođači bili možda više cenjeni od kompozitora, navodi pijanistkinja.

Danas je, dodaje, suprotna situacija.

Konkurencija među izvođačima je ogromna te značaj kompozitora sa kreativnim i originalnim idejama raste. Klara Šuman je svakako bila žena ispred svog vremena. Delovala je u 19. veku i ostvarila uspeh kao pijanistkinja i kompozitorka, što je u to vreme u Nemačkoj bilo izuzetno retko za jednu ženu koju je tadašnje društvo stavljalo u određene okvire delovanja, koji nisu podrazumevali građenje sopstvene karijere. Klarin uspeh samim tim jeste nešto što je vredno divljenja. I nemačka vlada joj je ukazala čast stavivši njen lik na novčanicu od sto maraka. Istovremeno, ja bih istakla i međusobni uticaj Roberta Šumana i Klare na njihovo kreativno delovanje. Šuman je svakako bio genijalan kompozitor, ali je pitanje da li bi napisao dela poput Klavirske sonate op.11, čije stvaranje je bilo inspirisano ljubavlju prema Klari, veli naša sagovornica.

Genijalni Šo je u svojim muzičkim kritikama imao niz sjajnih opservacija, poput: „Pijanisti koji toliko polažu na vulgarne osobine blistavosti, ne bi trebalo da propuste priliku da upoznaju i one više osobine sviranja na klaviru“. Da li smo se danas ponovo vratili u vreme kada hladna virtuoznost postaje važnija od umetničke energije, prefinjenosti, osećajnosti, intimnog doživljaja dela..?

Čini mi se da u toj konstataciji zaista ima istine. Današnje vreme u pijanizmu sobom nosi određene zahteve. Onog trenutka kada su se pojavili uređaji za snimanje zvuka, kod pijanista se stvorila veća odgovornost prema zvučnom zapisu. Pošto taj snimak ostaje dokumentovan i slušaće ga buduće generacije, pritisak na ostvarivanje što verodostojnijeg zvučnog zapisa ne ostavlja toliko mesta kreiranju slobode i spontanosti u izvođenju. Takođe, i brojna pijanistička takmičenja, gde odlučuju nijanse u poretku nagrađenih, neguju perfekcionizam. A perfekcionizam podrazumeva veliki broj ponavljanja dok se određeno mesto u kompoziciji ne navežba da bude savršeno, što, na žalost, po mom mišljenju, "ubija" muzikalnost. Uz sve to, čak i u umetničkoj muzici trend negovanja izvođača da prikaže sadržaj koji će publiku više zabaviti nego produhoviti uzima sve više maha. U svakom slučaju, bojim se da je era zlatnog doba pijanizma iza nas, a šta nam budućnost nosi - tek treba da saznamo.

Često sam od Vašeg profesora Kemala Gekića znao čuti da „svako dobro umetničko delo komunicira na više nivoa“. Važi li to i za svako dobro izvođenje? Osećate li na sceni trenutak kada ste osvojili publiku, kada ste je „uhvatili“?

Samo jedna mala ispravka: Profesorka kod koje sam završila i koja je značajno uticala na izgrađivanje mog umetničkog stila je Jokut Mihailović, koja je bila profesorka i našem čuvenom pijanisti Kemalu Gekiću, s kojim sam takođe imala tu čast da sarađujem. Inače, kada kažemo da svako delo komunicira na više nivoa, to za mene predstavlja jedan složen proces između ideje i kompozitora, između notnog zapisa i tumačenja notnog zapisa i između izvođenja i publike. Prilikom tumačenja notnog zapisa se kreiraju specifične razlike u izvođenju određenih pijanista, koje jesu rezultat njihovog ličnog umetničkog izraza. Kada izvodim neko delo za mene je jako važno tumačenje karaktera i osnovne ideje koju je kompozitor želeo da prenese u svojoj muzici kroz notni zapis. Ako sam tu ideju ubedljivo iznela i poistovetila je sa svojim ličnim životnim iskustvima i emocijama, tada izvođenje postaje iskreno. Mislim da je iskrenost nešto što publika ume da ceni i da prepozna. U tom slučaju zaista ne razmišljam o tome da li sam osvojila pažnju publike ili ne, već osećam da predstavljam provodnik između neke kosmičke energije i dela koje izvodim. Taj trenutak je magičan i u njemu zaboravljam na svoju fizičku prisutnost. Uvek se radujem kada slušaoci prepoznaju takve trenutke i kada sa koncerta izađu obogaćeni nekim novim iskustvom. Izvođači su tu zbog publike, te je od velikog značaja njihova reakcija.

Dugo i veoma uspešno sarađujete sa koleginicom Julijom Bal. Šta pijanisti donosi sviranje u klavirskom duu, a koji deo svog izvođačkog habitusa mora da potisne u drugi plan? Na koji način Vas je kao umetnicu obogatila ova saradnja?  

Pijanistkinja Julija Bal i moja malenkost sarađujemo već dugi niz godina. Pre dve godine obeležile smo desetogodišnjicu zajedničkog rada i postojanja kao klavirski duo. Sviranje u ansamblu je posebno iskustvo za svakog muzičara.Ono što jeste olakšavajuće je što se odgovornost na sceni deli. Kamerno muziciranje podrazumeva traženje zajedničke ideje i zajedničkog zvuka da bi dve različite osobe zvučale usaglašeno. Potreban je dugi niz godina i slični umetnički senzibiliteti da bi se ostvarila uspešna saradnja. Dobra stvar je što se naše energije uvek nadopunjuju i što sagledavamo jedno delo iz više perspektiva, time proširujući svoje umetničke vidike. Naše probe su često ispunjene humorom u pronalaženju novih ideja za realizaciju izvođenja.

Koncert Jelene Bajić u novosadskoj Gradskoj kući realizuje se u okviru ciklusa „Paviljon muzike” i počinje u 19 časova.

Na programu su Klavirska sonata op. 11 Roberta Šumana (Grosse Sonata) i Velika klavirska sonata op. 37 Petra Iliča Čajkovskog. 

Paralelno s koncertnom gradite i pedagošku karijeru na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Kako motivišete svoje studente da istraju, da se ne uplaše trenutka kada se vrata škole za njima zatvore i moraju da izađu u "stvarni svet" gde se umetnost baš i ne ceni previše?

Mladim ljudima danas nije lako. Trudim se pre svega da svojim studentima prenesem svoj entuzijazam i ljubav prema profesiji. Uvek ih savetujem da slede svoje snove i da veruju u sebe. Okruženje i okolnosti nekada znaju da budu zastrašujući, ali je važno ne izgubiti iz vida svoj cilj i pronaći sebe i svoje mesto. Ne treba imati strah od neznanja i treba biti otvorenog uma - kao dete. Mislim da su muzičari i umetnici uopšte blagosloveni što imaju dar od boga, koji treba da neguju i da ga razvijaju.

M. Stajić