Gedinimas Gelgotas, kompozitor i dirigent: Muzika s pulsom današnjice

Gelgotas ima tek 34 godine, a NICO – njegov „sastav iz snova” – već četrnaest. Svoje ciljeve i viziju, vezane za polje savremene umetničke muzike, on lako prenosi na ostalih šestoro muzičara septeta NICO, koji će se večeras od 20 časova predstaviti u Srpskom narodnom pozorištu u okviru Novosadskih muzičkih svečanosti izvodeći dela Baha, Majkla Najmana, Maksa Rihtera i samog Gelgotasa. Pun naziv sastava glasi New Ideas Chamber Orchestra. a gradivni element ovog kamernog orkestra novih ideja jeste zvuk gudačkih instrumenata.

 Kako ste od učenika trube i klavira, te studenta kompozicije i dirigovanja, došli do gudačkog zvuka kao mogućeg ideala?

– Rano sam se zbližio s pevanjem, glasovima, drvenim duvačkim instrumentima... Moja majka diriguje u tri hora, otac i brat sviraju flautu, a sestra obou. Osim toga, u školi sam učio klavir i trubu. A ono jedino čime sam slabo bio okružen su – gudači. I jeste, verovatno, čudno što sam na kraju formirao upravo gudački ansambl. Međutim, meni se i danas čini najtežim pisanje muzike za instrumente koje odlično poznajem, kao što je, npr, klavir. S druge strane, slabije poznavanje nekog instrumenta mi, možda, daje više slobode u istraživanju, otkrivanju, a što je tesno povezano sa kreativnošću. Sa gudačima je krenulo tako što sam na prvoj godini studija na Litvanskoj akademiji napisao jedan komad za gudački sastav i želeo sam da to neko izvede. I, umesto da čekam na muzičare koji bi to uradili, ja sam odlučio da osnujem svoju grupu. Tako je nastao NICO. Jako sam zavoleo zvuk gudača. I dalje sam zaljubljen u ove instrumente. Imam utisak da još uvek imam puno toga da otkrijem kod gudača. Uzbuđuje me širina njihovih tehničkih mogućnosti, i očarava lepota samog zvuka.

 Sviranje iz nota je karakteristično za umetničku muziku, naročito za nastupe većih ansambala. Da li je Vaš izričiti stav bio da NICO svira bez nota? Kakav je, uopšte, Vaš odnos prema sviranju iz nota i bez njih?

– U našem sastavu je takva odluka doneta iz praktičnih razloga. U svoju muziku, u naše nastupe, ja uključujem minimalističku koreografiju, a to ne bi bilo ostvarivo kada bi na sceni bili stalci za note i ukoliko bi muzičari u note gledali. Sviranje bez nota, onda, svakako utiče na celokupan naš scenski nastup, a vremenom je i po ovoj praksi NICO postao prepoznatljiv. Ali, smatram i da to ne mora da bude samo po sebi neophodno. U našem slučaju je reč o opravdanoj odluci. Naravno, ja sad znam u kojoj meri nastup bez nota podstiče kod svirača potrebu za drugačijom scenskom pojavnošću, terajući ih, čak, da budu svesniji svakog, pa i najmanjeg detalja u delu koje izvode. Kada interpretiraju delo napamet, rekao bih da se muzičari osećaju kao da su sami to delo napisali. Učenje sviranja muzike bez nota zahteva dodate sate u nečijoj svakodnevici, ali, to se posle, bez sumnje, pokaže kao dobro ulaganje u nastupe. Sviranje bez nota, takođe, prouzrokuje kod muzičara veću ekstrovertnost, odvažnost na sceni, budući da se više ne kriju iza stalaka. Konačno, sve to pomaže i da se ostvari manje distanciran, manje formalan nastup, te da u koncertnoj sali zavlada uzbudljiva atmosfera. Pa, i publika voli da dobro vidi muzičare, da oseti njihovo prisustvo i njihove ličnosti, a ne samo da sluša muziku. Sviranje bez nota je, po meni, nešto što je za muziku i prirodnije. A vidim da je ova naša praksa imala uticaja na druge. Znam, recimo, da je čak i jedan veliki orkestar – Baltic Sea Philharmonic, kojim upravlja moj prijatelj Kristjan Jervi – sledio naš primer. Oni, sada, često izvode svoja dela napamet.

 Vaša „progresivna klasična muzika”, zapravo je moderna, prijemčiva, lepa, ritmična, sa privlačnom kontrapunktikom. Možemo li to objasniti kao odraz Vašeg karaktera, a ne samo kompozitorskih poriva?

– Pisanje muzike je intiman proces, u kojem ja imam priliku da budem jedna potpuno iskrena verzija sebe. Jer, takav nivo iskrenosti nije uvek lako ostvariv u svakodnevici, zato što se često nalazimo u slojevitim situacijama, postajemo deo teških priča, suočavamo se sa puno različitih očekivanja, pravilima ponašanja.... U muzici možemo biti potpuno svoji. Dakle, jeste tako kao što ste rekli. Moja muzika je odraz mog karaktera, mog unutrašnjeg sveta, koji ne mora uvek da bude u potpunosti izražen i očigledan u svakodnevnom životu.

 Koji su kompozitori, istorijski, ali i savremeni, naročito delovali na Vas?

– Još pre polaska u školu, jedino što sam konstantno slušao bila je klasična muzika. Najraniji utisak o nekoj muzici koji pamtim se odnosi na Ravelov Bolero, zatim na dela Pergolezija i Baha. Ne tako davno sam zaključio da sam verovatno kroz Pergolezijevu muziku spoznao važnost „ležećih” glasova u sprezi sa glasovima koji se kreću. Jer, ja to često, i rekao bih, podsvesno, koristim u svojoj muzici, gradeći neku vrstu melodije sastavljene od jednog tona dugog trajanja. Oduvek je snažno dejstvo na mene imala i muzika Rahmanjinova. Mislim da je njegova umetnička hrabrost često, pak, potcenjena. Naravno, tu je i delo Baha. A, takođe, od pre nekoliko godina je na mene snažno počeo da utiče i Arvo Pert. Uživam da slušam drugi stav Koncerta za violinu i orkestar br. 1 Filipa Glasa. Volim i umetnost Lori Anderson... Mnogo ima divnih kompozitora, i puno fantastične muzike.

 Šta može novosadska publika da očekuje na koncertu?

– Koncertni program, koji smo pripremili za naš nastup u Novom Sadu, u potpunosti će da predstavi mene, kao umetnika, i NICO, kao ansambl. Mi nećemo izvoditi samo moje kompozicije – Sanctification, Transitory, Never Ignore the Cosmic Ocean  – već i savremene adaptacije stare muzike, kakva je koreografisana verzija čuvene Bahove Čakone, zatim Mocartova Koncertantna simfonija u obradi Majkla Najmana... Širok je to program, osmišljen kao svojevrsno muzičko putovanje kroz epohe, stilove i zvučne oblike klasične muzike, i to tako da u njemu mogu da uživaju svi – ljubitelji tradicije klasične muzike, kao i oni koji vole da se prepuste nekom novom, autentičnom muzičkom iskustvu.

        Marija Vitas