Dubioza Kolektiv: Naše poruke prolaze i kod klinaca i kod odraslih

Nepotizam i korupcija na vlasti, besparica, rad u inostranstvu, rijaliti programi, zavisnost od društvenih mreža, samo je deo tema koje na sebi svojstven način obrađuje ova “višenacionalna muzička atrakcija”, kako se predstavljaju publici. Novosađani su u 2017. godini imali prilike dva puta da se druže sa članovima Dubioze – na promociji albuma u knjižari Bluevar buks krajem novembra, ali i na Koncertu godine u decembru gde su demonstrirali silu na bini i preneli tu energiju u publiku. Brano Jakubović i Vedran Mujagić, dubiozine mašine za proizvodnju zvuka, prvi za miksetom i na gitari, a drugi na bas gitari, ističu u intervjuu za “Dnevnik” da u na novom albumu nastoje da pevaju o raznim društvenim problemima, kao što su to, uostalom, radili od prvog albuma i da su ti problemi jedinstveni za čitav region koji je nekad pripadao SFRJ.

Vedran: Pre svega, mi ovo radimo zato što imamo potrebe da kažemo nešto, reagujemo na situaciju i zbog toga se priča nije nikada promenila, jer je nismo pokušali adaptirati na novonastalu situaciju, već smo u kontinuitetu pokušavali naći nove načine da neke priče ispričamo.

Brano: Gledajući koncerte koje smo nedavno održali u Ljubljani, Zagrebu, Sarajevu... svirali smo arene i kada vidiš da negde dođe 15.000 ljudi, vidiš da negde ta naša poruka prolazi. Kada vidiš presek ljudi gde ima klinaca od šest-sedam godina do starijih, vidiš da ta priča prolazi. Nije to jedna skupina ljudi koja dolazi na koncert, već šira paleta naroda, što je nama jako drago, pogotovo taj deo priče gde su uključena deca, gde su uključeni klinci koji počinju da prate muziku. Na promociji u Bulevar buksu u Novom Sadu bilo je tridesetak klinaca, tinejyera koji su želeli da kupe disk i dobiju potpis i možda su prvi put bili u Novom Sadu na koncertu... Puno klinaca koji danas rade video logove ima zapise s naših koncerata.

Zbog vaših izraženo antinacionalističkih stavova, ranijih godina ste pred binom imali prilike da se sretnete i sa šovinistima koji su otvoreno izražavali nezadovoljstvo porukama, ali sada ih, koliko vidim, nema.

Brano: Baš kada smo bili u Novom Sadu u Bulevar buksu, tog dana ili dan pre je doneta presuda Mladiću u Hagu. Jedan novinar je rekao da se zbog toga na trgu u Novom sadu sakupilo 50-70 ljudi koji su izrazili podršku generalu i pitao da li nas to zabrinjava. Odgovorio sam mu da nas ne zabrinjava. Da je to broj od 5.000 ili 50.000 ljudi to bi me zabrinjavalo. Kada se setiš devedesetih i kada vidiš da je to spalo na 50 ljudi kojima verovatno nije ni jasno zašto su tu, neka dođu, izraze svoj stav i mirno se raziđu. To je ustvari dokaz normalizacije, da se ljudi hvataju svog posla, svojih problema i agende i definitivno je to vreme iza nas.

U pesmi “Pionirska” sa novog albuma umesto pionirske, izgovarate funkcionersku zakletvu koja je, može se reći, spisak svih loših osobina za uspešnu političku karijeru. Mislite i da je u sebi izgovaraju svi politički funkcioneri?

Vedran: Oni je ne izgovaraju, ali vrlo dobro rade stvari koje su obećane u toj hipotetičkoj zakletvi. Mi posledice te njihove zakletve živimo svaki dan.

Da li današnjoj deci i omladini nedostaje nešto poput pionirske zakletve koju smo mi imali, a koja je u suštini sadržala elementarne norme ponašanja?

Brano: Odatle je i ideja za “Pionirsku” pesmu došla. Mene su pre dve godine zvali u Internacionalnu srednju školu u Mostar da održim govor za maturante. Uvek su imali neke ambasadore i te godine su odlučili da ja dođem. Ima klinaca iz raznih krajeva sveta, a svi su tu “zakačili” naš bend i poželeli da im se obratim, jer im je dodijalo da slušaju ove s kravatama koji im obećevaju bolju budućnost. Ja sam se prihvatio toga, ali svestan da nisam neko ko može držati motivacione govore, uzeo sam pionirsku zakletvu, preveo na engleski i izbacio državničko-političke poruke, a ostala je jedna lepa, univerzalna zakletva. Preveo sam im jednu i drugu verziju, objasnio im u čemu je razlika. A pošto su to klinci koji će jednog dana biti ambasadori ili lideri nečega, rekao sam da, pošto već ne postoji u školi, takvu zakletvu sami sebi ponove nekoliko puta, jer to su neka načela kojih bi se lideri morali držati.

Poslednji album ima vizuelni identitet “Politikinog zabavnika”, pre svega zbog Boba Živkovića koji je ga je ilustrovao?

Vedran: Što se vizuelnog dela tiče, izuzetno sam zadovoljan, jer sam dosadašnja izdanja ja dizajnirao. Sad smo to Bobu prepustili, a on je to stvarno genijalno odradio. Reagovao je na prvu, nismo mu rekli ni šta hoćemo ni kako bismo voleli da to izgleda. Poslali smo mu pesme u demo fazi i on je od tekstova osmislio koncept i napravio ilustraciju životinja koje pričaju priču. Ovaj put smo sretni i procesom i rezultatom.

A kako je novi album primljen među publikom?

Brano: Nama su jedini i pravi test koncerti. Kada smo svirali Ljubljanu i Zagreb, to je bukvalno bilo nekoliko dana nakon izlaska albuma. Razmišljali smo koliko novih pesama da ubacimo u repertoar. Ubacili smo pet i zeznuli smo se što nismo više, jer dok su naši pevači zamuckivali na novim pesmama, publika ih je pevala od reči do reči. Veliki je broj preuzimanja sa našeg sajta, više nego ranijih albuma.

Kako biste definisali muziku Dubioza kolektiva, pošto zaista ima različiti žanrovskih preplitanja, “krosover” u pravom smislu reči.

Vedran: To tako i možeš jedino definisati.

Brano: Mi bismo se manuli te uzaludne rabote (smeh).

Pitam to iz razloga što iz jednog prilično jasnog muzičkog izraza koji je Dubioza gajila na početku, poslednjih godina sve više uključujete narodnjačke elemente i instrumente u svoj zvuk?

Brano: Mi smo uvek koketirali sa narodnom muzikom, od prvog albuma, samo što u Bosni ima malo ljudi koji znaju svirati duvačke instrumente. Kod nas je više zastupljena harmonika, pa smo to koristili ranije i polako smo učili. Ne znamo ni ostalo svirati kako treba, a pogotovo narodnjake, pa smo to učili i upoznavali ljude koji znaju i umeju i učili polako neke od tih fazona. Na početku smo to ubacivali kako smo znali, a u međuvremenu smo se izveštili. Nama je to uvek bio izazov i cilj, pogotovo na albumima za inostrano tržište, jer to je zvuk koji nosiš sa sobom. Kod nas je to obrnuta logika i još uvek se to zove koketiranje sa narodnom muzikom, čak se ide do teških reči tipa - izdaja, a kad pređeš granice bivše Jugoslavije, ljudi to shvataju kao muziku u koju si protkao svoj vlastiti identitet, ljudi prepoznaju odakle dolaziš i mi se apsolutno ne stidimo toga. Čak uživamo u tom miksu tradicionalne narodne muzike sa ovih prostora sa svim onim što je aktuelno u današnjoj muzici.

Aleksandar Savanović

Brano ističe da su novogodišnje poruke teške i uglavnom šablonizirane, uz najlepše želje za dobro zdravlje, redovne plate... pa je Vedran za čitaoce našeg lista pokušao da osmisli nešto drugačiju novogodišnju čestitku.

Vedran: Nemojte preterati sa sarmom i ruskom salatom, ostavite nešto i za prvi januar, za gledanje novogodišnje turneje “Četiri skakaonice” i koncert Bečke filharmonije.

Brano: A što vam od sarme pretekne, zaledite i da vam bude za 1. maj!