Deset godina od smrti Ejmi Vajnhaus: Legenda i dalje živi

Ona je svoj poslednji koncert održala u Beogradu, 18. juna 2011. godine, kada je vidno rastrojena izašla na scenu i nije mogla da završi koncert do kraja. Deo publike joj je zviždao, jer nisu mogli da razumeju da nesvakidašnji i vanvremenski talenat nosi veliko breme, koje pevačica svetskog glasa, nije mogla da podnese. O njenom životu je snimljen dokumentarni film „Ejmi“ koji je publika odlično prihvatila, ali porodica nije bila zadovoljna. Otac  Mič Vajnhaus je nakon smrti napisao knjigu o svojoj kćeri pod nazivom „Moja kći Ejmi“, a pre dva meseca novi film o čuvenoj pevačici najavila je i njena majka Dženis pod nazivom „Ejmi Vajnhaus: 10 godina posle“, čime će biti obeležena godišnjica smrti.

Prema najavama, veći deo filma je iz ugla njene majke, Dženis Vajnhaus, ali se pojavljuju i drugi članovi porodice, kao i prijatelji koji dele sa publikom sećanja na pevačicu. Osim intervjua, biće prikazan i materijal koji do sada nije viđen u javnosti, a koji je ustupila njena porodica.

- Dženis ima multipla sklerozu, pa želi da snimi ovaj dokumentarni film kako ne bi zaboravila detalje iz života svoje ćerke- navodi BBC, na čijem će se kanalu i emitovati film.

Režiser Asif Kapadija stoji iza dokumentarca o životu Ejmi Vajnhaus, za koji je njen otac, Mič, rekao da sadrži mnogo neistina. Upravo zato, i njena majka se raduje novoj prilici da ispriča šta želi.

- Ne osećam da je svet poznavao pravu Ejmi, onu koju sam odgajila i drago mi je što ću sada moći da dam ljudima uvid u to kakva je ona zaista bila - rekla je Dženis Vajnhaus.

A kakva je zapravo bila Ejmi? Tabloidi su je razvlačili po naslovnicama, prateći svaki njen korak, a iz svega se može izvući - hipersenzitivna i emotivna, bez maske i foliranja...

Pevačica je samo dan pre smrti priznala svojoj doktorici da je ponovo počela da pije, ali i rekla da ne želi da umre. Ipak, na uviđaju u njenom stanu, pronađene su tri prazne flaše votke, te su joj fanovi pred kuću, osim cveća, donosili i flaše alkohola, najviše votke i vina, koje je najčešće i pila, kao da su želeli da s njom popiju poslednju čašu.

Stranica „Beleške sa psihoterapije“ objavila je na na svom Fejsbuk nalogu podsetnik na desetogodišnjicu koncerta u Beogradu koji je održala, ili pokušala da održi Ejmi Vajnhaus.

- Posetioci koncerta, neki od njih javne ličnosti, svedočili su kako su pevačicu članovi njenog menaymenta bukvalno izgurali na stejdž, uprkos očiglednom psihičkom i fizičkom rastrojstvu u kojem se nalazila u tom momentu- piše na ovoj stranici.

Nakon nje je nastupio pevač Mobi koji je otpevao Ejminu najčuvaniju pesmu „Riheb“, time šaljući poruku svima šta misli o celoj situaciji.

- Nakon globalno nešto povećane svesti o temama mentalnog zdravlja, anksioznosti, depresiji, traumama, bolestima zavisnosti, nakon pokreta poput #mitu, #fribritni itd. Ejmin menadžment stavio njeno emocionalno i fizičko zdravlje ispred ugovornih obaveza i profita te sprečio njen izlazak na pozornicu, uz pretpostavku da su ove tvrdnje istinite- pitaju se sa stranice Beleške sa psihoterapije i nastavljaju da li bi publika drugačije odreagovala, fanovi spremnije potegli ove teme, porodica i prijatelji bili odlučniji, da li bi i sama pevačica spremnije potražila pomoć, ne relativizujući i ne romantizujući svoje stanje onom starom „Sve je to rokenrol“.

Odgovora nema, kao ni Ejmi više, ali možda se mogu izvući pouke iz jedne od najtragičnijih fotografija nastupa u istoriji muzike.

- Ona svedoči o dubokoj emocionalnoj boli mlade žene, s jedne strane vrlo talentovane i uspešne – s druge strane vrlo ranjene, jednom životu prerano završenom, životu koji je uz malo više empatije, stručne pomoći, drugačije društvene i esnafske klime, svetu možda mogao podariti još fantastične umetnosti. Tako ogoljena i sama – kao da je sama zagrlila svoje unutrašnje dete, u pokušaju da mu pruži utehu. Nemoguće je razumeti i razgovarati uopšte o bolestima zavisnosti sve dok se ne zapitamo kakvo to olakšanje – i od čega – osoba nalazi, ili želi da nađe, u supstancama ili zavisničkom ponašanju- napisao je Gabor Mate, a prenose „Beleške sa psihoterapije“.

Svoju prvu gitaru je dobila sa 13 godina kako je ne bi stalno pozajmljivala od brata, a prvu pesmu napisala je godinu dana nakon toga. Izbačena je iz muzičke škole zbog problematičnog ponašanja, tačnije pirsinga iznad usne, koji je posle bio njen zaštitni znak, kao i ajlajnerom iscrtane oči i velika punđa.

Specifičan stil, kako u muzici, tako i u oblačenju, i sve većem broju tetovaža na telu, doneo je i prve stranice tabloida, koje je kasnije često punila problematičnim ponašanjem, a usledila je i zavisnosti od alkohola i narkotika.

Nakon kraha njenog braka sa Blejkom Filder - Sivilom, kojeg i krive za njene početke redovnog konzumiranja heroina i kreka, zbog čega je i završio u zatvoru, što je ona teško podnela. Iste godine kada je umrla posthumno je objavljen album “Hidden Treasures” sa obradama i neobjavljenim pesmama; ipak, njeno “vraćanje u crno” (“Back to Black”), sa kojima su se poistovetili ljudi širom planete, odveli su je u večnu slavu.

Rođena je 14. septembra 1983. godine u Londonu. Njen otac kaže da joj je još kao bebi puštao Frenka Sinatru, kao uspavanku, pa nije ni čudo što je njen prvi album, objavljen 2003. godine, poneo naziv “Frenk”. Ovaj album joj je doneo nominaciju za prestižnu nagradu “Merkjuri”. Još tada su se mogli čuti ozbiljni tekstovi koje je Ejmi sama pisala, ali i još poznatiji kontraalt i zvukovi bluza, soula i yeza. Vratila je ove muzičke pravce na liste najslušanijih pesama, a popularnost joj je brzo rasla, jer njen dubok i ozbiljan glas nije išao uz njenu tananu građu, koja se sve više smanjivala, kako je slava rasla.

Maša Stakić