Ana i Arkadij Šafranjec: Čarobni svet staklene harfe
Ana i Arkadijus Šafranjec su međunarodno priznati “Glas duo” (Poljska), koji će ove godine na Novosadskim muzičkim svečanostima (26. april, Gradska kuća, 22 časa) nesumnjivo biti među atraktivnijih muzičkim sastavima u programskoj ponudi.
Jer, sviraju na potpuno neobičnom instrumentu sastavljenom od 57 čaša koje obrazuju raspon od gotovo 5 oktava - “staklenoj harfi”...
“Čaše za naš instrument su naručene u fabrici stakla“, otkrivaju u intervjuu „Dnevniku” Ana i Arkadijus. “Pravljenje instrumenta je bio veliki izazov za nas. Poručili smo gotovo 2.000 čaša da bismo imali set od kojeg je na kraju izgrađen naš instrument. Ovo je bio dug proces i čitav rad je trajao preko godinu dana. Ali, vredelo je svakog truda, jer je kranji plod bio “svirka” na najvećoj staklenoj harfi na svetu.
Pune li se čaše vodom i šta vam još treba, osim ruku, kao pomoćno sredstvo za sviranje? Pukne li, ili se razbije ponekad koja čaša, kao u reklami za robotsku ruku “Kuka”, da li to znači da u šteku morate da imate još jedan, rezervni set?
“Čaše se ne pune vodom, mada nam je voda potrebna za šake, koje moraju biti mokre tokom sviranja. I da, dešava se ponekad da se neka čaša razbije ili napukne. Na sreću, ne tako često. Poslednje takvo loše iskustvo imali smo pre osam godina. U svakom slučaju, kada putujemo nosimo rezervne čaše. Nikad se ne zna.”
Sviranje na čaši je verovatno opštepoznat i popularan fenomen, ali kako ste vi do njega došli, kako ste se upoznali, našli, usaglasili? Šta ste pronašli u čašama što niste u drugim (“srodnim”) instrumetnima?
“Naši prvobitni instrumenti su bili – violina (Ana) i truba (Arkadijus). Oboje smo bili članovi Baltičkog simfonijskog orkestra iz Gdanjska. Jednog dana smo uzeli čaše i počeli da sviruckamo po njima, čisto iz zabave. Bilo je to lepo iskustvo posle kojeg smo napravili naš prvi mali instrument s čašama ispunjenim vodom. Posle izvesnog vremena smo shvatili da to nije bila samo muzička igračka, već da je ona pružala nešto mnogo više, njeni potencijali su bili mnogo veći. Koristeći naše muzičko obrazovanje i iskustva počeli smo vrlo posvećeno i predano da radimo – a zvuci koji su dolazili iz čaša bili su čarobni. Iako, i u to smo se uverili, mogu da budu i grozni, ponekad. Ali, isto je i sa drugim instrumentima. Da bi nešto zvučalo glatko i skladno, mora mnogo da se vežba.”
Igor Burić
Opširnije možete pročittai u našem štampanom izdanju od 14. aprila