Aleksandra Šuklar, perkusionista: Ljubav na prvi pogled

Spremnost da se uhvati u koštac sa izazovnim repertoarom, i da ga interpretira sa osobenom virtuoznošću, finesom i izražajnošću, donela joj je brojne uspehe s publikom i pohvale kritičara, a naročito su zapažene saradnje koje je ostvarila sa uglednim ansamblima kao što su Simfonijski orkestar Bečke opere i Slovenački simfonijski orkestar. U Beču, mestu njenog višeg obrazovanja, 2016. godine nagrađena je i posebnim priznanjem – stipendijom austrijskog kancelara, rezervisanom samo za naijstaknutije mlade umetnike. U našem razgovoru osvrnule smo se na same početke njenog interesovanja za perkusije, značajne aspekte njene karijere danas, kao i na ono šta publika može da očekuje na njenom predstojećem solističkom nastupu u okviru Novosadskih muzičkih svečanosti, koji je najavljen za 25. oktobar u Galeriji Matice srpske.

 Kada ste se i kako počeli interesovati za perkusije?

– Prvi instrument koji sam počela da sviram, zapravo, bila je violina – počela sam da učim da je sviram sa pet godina. Nekako sam, vremenom, primetila da mi sviranje violine ne pričinjava neko značajno zadovoljstvo. Međutim, dok bih išla ulicom i slušala zvuke uličnih svirača, naročito perkusionista, shvatila sam koliko me, u suštini, pokreće ritam sam. I kad god bih išla na koncerte na kojima su prisutne bile udaraljke, zaista sam osećala taj impuls. Moja ideja bila je, isprva, da naučim da sviram bubnjeve. Ipak, kada sam konačno upisala udaraljke sa jedanaest godina, videla sam koliko ima i drugih, sjajnih i interesantnih udaračkih instrumenata. Bila je to ljubav na prvi pogled! Bubnjevi su, nažalost, u jednom trenutku ostali u zapećku. Sve u svemu, već sa trinaest godina, imala sam tu jasno određenu ideju da postanem perkusionista.

 Kao što ste pomenuli, udaraljke predstavljaju krovni pojam, iza kojeg se krije mnoštvo raznovrsnih instrumenata. Prema kojem od njih prevashodno gravitirte?

– Pomenula bih prvo marimbu, a zatim i takozvani multi-percussion: u pitanju je kompleks od više udaračkih instrumenata, koji se spajaju u jedan, prema uputstvima kompozitora i potrebama partiture. Zatim, tu je i vibrafon... Iako ritam jeste esencija perkusionističkih instrumenata, smatram da su udaraljke sa određenom visinom tona veoma značajne. Možda bi za mene idealan izbor predstavljao određen multi-percussion sastav, u kome su spojeni instrumenti različitih izražajnih mogućnosti – od čisto ritmičkih do naglašeno melodijskih.

 Deo ste projekta zvanog „The World of Hans Zimmer“.

– „The World of Hans Zimmer“ je projekat koji se razvio iz ideje kompozitora Hansa Cimera, a sproveden je u organizaciji i produkciji kompanija „Semmel Concerts“, „RCI Global“ i „Tomek Productions“. Osnovna ideja projekta je da se publici predstavi filmska muzika kroz jedan simfonijski spektakl, ili, bolje rečeno, „simfonijsku svečanost“. Ogroman simfonijski sastav – sa velikim orkestrom, bendom i solistima – centralni je deo ovog projekta. Ja sam, dakle, deo tog benda, a moj zadatak je sviranje instrumenta zvanog malletKAT. U pitanju je jedan MIDI perkusionistički instrument, na kome se svira palicama, a u MIDI se mogu uprogramirati najrazličitiji zvukovi, u zavisnosti od potrebe kompozicija koje se izvode. Tako malletKAT može zvučati kao čelesta, kao gudački instrument, kao marimba – mogućnosti su ogromne! Uz sve to, sviram i na još nekim membranofonim perkusionističkim instrumentima, tam-tamu, gongu, činelama...

 Kakva su vaša dosadašnja iskustva u okviru ove turneje?

– Za mene je u pitanju bio jedan potpuno novi doživljaj. Prva turneja na kojoj sam učestvovala bila je po centralnoj Evropi, i za mene je predstavljala, lično, nešto potpuno novo u načinu nastupanja. Sve se u okviru koncerata radi sa video projekcijom, i obavezno je, na primer, imati click track (metronom) u ušima. Reč je o mehanizmu koji ti govori u kom se taktu nalaziš, i koji možeš podesiti tako da odrediš šta tačno možeš da čuješ, a šta ne. Zapravo, bez tih in-ear monitora, nemoguće je čuti šta se zapravo dešava. Zaista je u pitanju jedan potpuno drugačiji način nastupanja od onog koji se u klasičnoj muzici smatra uobičajenim. Ipak, uz svu tehnologiju, i dalje je za dobar nastup veoma bitna komunikacija, kako sa dirigentom, tako i sa ostalim članovima ansambla. Sama turneja je, takođe, jedno intenzivno i iscrpljujuće iskustvo. Ipak, doživljaj sviranja za publiku od deset do petnaest hiljada ljudi je neopisiv.

 U pitanju je iskustvo koji najveći broj klasično obrazovanih muzičara neće doživeti. Da li pravite razliku između komercijalnog i umetničkog? Da li pripisujete ikakvu vrednost tim etiketama?

– Po meni, kvalitet interpretacije se ne može kategorizovati na komercijalno i umetničko. Kvalitetna muzika može biti pop, rok, fank, džez, klasična muzika, i tako dalje. Smatram da ne bi trebalo polagati toliko značaja na te etikete. Najvažniji je, stvarno, kvalitet intepretacije i ono što se tom interpretacijom publici saopštava. Rekla bih, ipak, da prilikom koncerata manjih dimenzija, značajna odlika jeste intimnost, odnos koji se supostavlja sa publikom. Na koncertima kojima prisustvuje 15 hiljada ljudi ta intimnost se, razumljivo, gubi zbog velikog prostora.

 Van projekta „The World of Hans Zimmer“ nastupate na koncertima na kojima izvodiš muziku savremenih kompozitora. Koji su to kompozitori sa kojima ostvarujete redovnu saradnju?

– S obzirom na to da udaraljke jesu dosta „mlad“ instrument, naša literatura se mahom svodi na drugu polovinu 20. i 21. veka. To je, jednostavno, realnost postojeće literature, prema kojoj su perkusionisti usmereni. Takođe, moj otac (Slavko Šuklar) je kompozitor, tako da sam odrasla okružena savremenom muzikom, a studirala sam kod Nebojše Jovana Živkovića, koji jeste jedan od najizvođenijih kompozitora za udaraljke kod nas. On je postavio temelje naše perkusionističke literature. Pod njegovim mentorstvom imala sam priliku da zaista obogatim i izgradim svoj interpretativni stil – on predstavlja veoma bitnu figuru u mom dosadašnjem muzičkom obrazovanju.

 Predstavljate novu generaciju klasičnih muzičara, koja ne samo što ostvaruje karijeru na internacionalnom nivou, već mora da vodi i računa o svojim globalnim, onlajn platformama. Imate svoj veb-sajt, Jutjub kanal, Instagram, na kome delite iskustva sa turneja... Kako se osećate povodom ove nove, dodatne dimenzije u karijeri klasičnih muzičara?

– Mislim da nam internet, i svi ti novi mediji u njegovim okvirima, pružaju dobar način da promovišemo sami sebe. Više ne moramo da zavisimo od toga koliko smo prisutni u tradicionalnim medijima (časopisima, radiju, televiziji), jer se sve to danas okreće ka nekim drugim kanalima. U stanju si da kontrolišeš sopstveni imidž, i u mogućnosti si da deliš samo ono što želiš. Iako nekada to može biti zamorno, naročito uz pritisak da se „objavljuje“ redovno, generalno na sve to gledam kao na jednu pozitivnu promenu. Pogotovo zbog toga što veliki broj ljudi ne zna za realnost svakodnevice klasičnog muzičara, te ovo predstavlja sjajnu priliku da se pruži uvid u tu profesiju, a samim tim i omogući njeno bolje razumevanje.

 Tema Nomusa ove godine je „Betoven i heroine“. Imate li neke svoje muzičke heroine?

– Lično me inspiriše muzika, umetnost sama po sebi. Mislim da kvalitetna interpretacija, ono što mene lično pokreće, može doći od bilo koga, bez obzira na to da li je to heroj ili heroina.

 Šta publika može da očekuje na tvom nastupu na Nomusu ove godine?

– Izvodiću dela Nebojše Jovana Živkovića, Kejsija Kangelosija, Pauči Sasaki, i drugih. Biće zastupljene kompozicije koje se tiču standardne literature za marimbu, kao i neka dela koja imaju dodir i sa drugim medijima – ostvarenja koja više naginju ka domenu instrumentalnog teatra. Svakako neće biti dosadno!

        Tisa Jukić