АКАДЕМИК АЛЕКСАНДРА ВРЕБАЛОВ, КОМПОЗИТОРКА Музика отвара простор за саосећање

За ту земљу је, иначе, везан добар део њене каријере, ту је и радила, и стварала неке од својих композиција из богатог опуса који сада броји више од сто дела. Одатле потиче и њена интензивна сарадња са чувеним “Кронос квартетом”, који је, управо захваљујући Александри Вребалов, гостовао у њеном родном Новом Саду, у којем као редовна професорка предаје на Академији уметности у Новом Саду, а однедавно је и дописни члан САНУ. Ново дело, под називом “Стране света”, 25. априла у Сан Франциску премијерно ће извести “Кронос квартет”, који је такође заслужан и за прво америчко извођење композиције “Злато је дошло из свемира”. 
 

Наслов „Злато је дошло из свемира” може да буде вишезначан, а уједно се чини и да све ствари поставља, и посматра, у раван изнад свакодневног. Можда и свако има своју асоцијацију на то шта подразумева. Која је била ваша идеја коју сте желели да искажете у овој композицији? 
 

- Наслов „Злато је дошло из свемира“ је у буквалном смислу инспирисан научном чињеницом да је елеменат - злато - настао у Свемиру, није га створио човек, што га чини дословно ванземаљским.  Ово дело је за мене медитација о лепоти и чистоти душе која се не може покварити у земаљским односима, и о племенитости рада вођеног љубављу и истином.  Дело је настало за прославу педесетогодишњице постојања “Кронос квартета”. Инспирисано је радозналошћу, осећањима, сећањима и преиспи тивањем моје дубоке стваралачке повезаности са “Кронос квартетом” и нашег места као стваралаца који су заједно прешли из XX у XXI век. Мој циљ – да стварам лепоту, и да је стварам заједно са другима, за друге, да свет буде пунији љубави и чуда – остварен је много пута са “Кроносом..” са којим сарађујем скоро пуних тридесет година.  “Злато...” је имало њујоршку премијеру у Карнеги холу прошлог месеца, а светску премијеру у вашингтонском Центру за извођачке уметности.  Још није изведено у Србији.

И ово дело сте компоновали по наруџбини, овог пута Пријатеља “Кронос квартета”. Да ли је у питању нека врста поверења коју су у вас имали наручиоци, или, знајући ваш опус, имају одређена очекивања?

- Компоновање по наруџбини је био уобичајен начин, историјски гледано, да композитор живи од свог рада.  У данашње време, већина композитора има академске каријере, тако да је, теоретски гледано, финансијски притисак да дело успе или прећутно очекивање да буде по укусу наручиоца, много мањи.  Ја сам највећи број дела писала по поруџбини појединаца и институција. Временом се због искуства и репутације изгради и поверење, стил рада постане препознатљив.  Мој стил рада одговара оним сарадницима који желе да је дело призашло из њихове специфичне ситуације.  Њихов разлог за настајање новог дела ми је важна полазишна тачка, па у раној фази доста времена проведем у истраживању ванмузичког контекста којим се у делу бавимо.  Такође, рад са музичарима и присуство на премијери су део тог процеса, и има доста извођача и институција које желе управо ту интензивну повезаност са аутором.  Интензитет контаката на самом почетку процеса и непосредно пред извођење дела су ми значајни, а у међувремену, у периоду стварања који понекад траје и по годину и више дана, контакт углавном није потребан.  Штавише, пожељан је смирен амбијент за неометан рад, без питања и утицаја од стране наручиоца.

Честа инспирација за ваша дела су значајни историјски догађаји, људи, а заједничка црта у свим тим ванмузичким потицајима могла би се препознати и као вера у човечанство и хуманизам. Како се одређује музички пут којим треба ићи и све то изразити? 

- Историјски догађаји и личности често су задата тематика од стране институција са којима радим. Мени је свака таква прилика донела продубљивање знања и емотивног односа према тим темама, било да се ради о дефинишућим догађајима за човечанство попут ратова, или јубилејима институција, покретима у уметности и архитектури, што су све били поводи за стварање.  Свиђа ми се ово што сте рекли у вези идеала, јер тачно је да и у најтежим историјским догађајима, идеал као трачак светлости постане окосница дела, јер идеал је управо најјаснији у контексту страдања.  Такви контрасти су суштина уметничких наратива, и уопште катарзе и ослобађања, било да их сагледавамо у уметности, историји, религији. Музички пут се у занатском смислу дефинише музичким параметрима, али том занатском делу претходе лична преиспитивања (уметника) о разлозима прихватања рада са одређеном тематиком. У мом случају, сваки догађај, поготово драматични историјски датуми, прилика су да се истакну највише вредности које управо бљеште у најтежим моментима - истина, доброта, вера, поштење, храброст. Често смо сведоци да дуготрајне патње и трпљења могу да се у тренутку преокрену и исцеле у катарзичном додиру са овим вредностима.

И ваше ново дело „Стране света“ , које ће имати премијеру у Сан Франциску 25. априла, инспирисано је једним тренутком у историји, Вијетнамским ратом. Узгред, и ваша композиција „Иза нуле“ везана је за Велики рат 1918. Како композитор ствара дело, подстакнуто следом таквих историјских догађаја, у којима има много и трагедије и патње? Колико се томе препушта, у настојању да створи музику, која уједно треба да изражава и драматичан историјски тренутак, али и да се узвиси изнад свега?

- „Cardinal Directions“ (Стране света) инспирисане су педесетогодишњицом завршетка Вијетнамског рата. “Стране света” за гудачки квартет и вијетнамске инструменте, које ће свирати Ван-Анх Во, су контемплација, лакримоза, оплакивање, кроз призму имагинарног посматрача који је сведок девастације на коју год страну света се окрене.  Не илуструјем историјске догађаје, нити музиком „причам“ шта се десило — пре отварам простор за саосећање, разумевање, сећање, инспирисано звуком. Музика омогућава да додирнемо оно што писана историја, бројеви или чињенице, често заобиђу: тишину, празнину после бола, мудрост која долази кроз патњу, али и унутрашњу снагу и самилост захваљујући којима опстајемо после трагичних искустава. Тај сложени емотивни пејзаж је у средишту “Страна света”, које сам иначе у целости написала у периоду од пада надстрешнице до 15. марта, када је био рок за предају дела.  Као и у “Изван нуле” (Beyond Zero) или у опери “The Knock”, не покушавам да се уздигнем изнад трагедије, већ да из њеног средишта дам глас појединцу, сведоку, глас који је тих, али се јасно чује. Трудим се да не намећем осећања, већ да их ослободим — и за себе, и за извођаче, и за слушаоце.  У том смислу, дело постаје својеврсна пројекција унутрашњег, емотивног доживљаја, у којем је могуће бити истовремено присутан, и чулима и емоцијама, опет довољно на дистанци, да се те емоције безбедно обраде. Кроз интегрисање болних искустава, и колективних и личних, кроз емоцију којој је уметничко дело акутни узрок и истовремено, посредник, до хроничног извора патње који нам постаје доступан да га исцелимо, се по мени најјасније показује сила уметности.