Miloš Crnjanski u aeroplanu nad Novim Sadom

Prvi susret sa avionima i letenjem imao je Crnjanski 1923. godine, kada je kao novinar “Politike” došao u Novi Sad, tadašnje sedište Kraljevskog vazduhoplovstva, kako bi napisao nekoliko reportaža posvećenih propagiranju i popularisanju avijacije kao značajnog civilnog ali još više vojnog ponosa jugoslovenske države.

Ugađajući svojoj avanturističkoj, neustrašivoj prirodi –  prirodi čoveka koji uživa u uzbuđenju i opasnosti, prvi let avionom iskusio je Crnjanski iznad Petrovaradina 6. novembra 1923. godine, na visini od 2500 metara, u malom engleskom avionu marke Bristol kojim je upravljao avijatičar bivše ruske vojske Bajdak,. Iskustvo letenja za pesnika izgubljene radosti nemerljiv je sa bilo kojim dotadašnjim iskustvom i on se –  smiren sigurnošću pilota koji je mahao „kao da me je zvao da igramo“ –  prepušta akrobacijama u vazduhu što „nisu besmislene ludorije sujete, nego su to veštine u borbi vojnih aviona.“

Crnjanski se kao ljubitelj aviona i letenja uključio u rad Srpskog Aerokluba, čiji je osnovni zadatak bio „popularizacija i unapređenje naše avijatike“ i čiji je počasni predsednik bio Arčibald Rajs. Već sledeće godine leteće nad Karlovcima i Fruškom gorom, tim  „ljubavnim predgrađem Beograda“ sa kapetanom Tomićem, a kada je oktobra 1925. godine u Beogradu priređena prva izložba aviona u Beogradu,  ponovo će se naći u vazduhu, ovoga puta sa kapetanom Uzelcem. „Nadzemaljska lepota Srbije“ koju je video iz ove, drugačije perspektive, sigurno je pesniku-sumatraisti pomogla da se približi svom uzvišenom idealu: „Šar planina i Srem dodirnuli su se na našim grudima. Postoji jedna nadzemaljska Srbija i jedan divni Beograd. Postoji nešto čisto i vanredno, daleko od svih ružnoća oko nas. / Postoji nešto neverovatno lepo, nad nama, u vazduhu.“

Koliko je avanturista Crnjanski bio impresioniran Novosađaninom kapetanom Uzelcem, koji je ljutito drmusao aeroplan marke Brega kad ovaj „nije hteo odmah da pali“ i čiju je pumpu zakrpio maramom (!), vidi se iz jednog odlomka novinske reportaže objavljene u listu “Naša krila” 1926. godine: „To je taj kapetan Uzelac što ga kažnjavaju zbog suviše smelih bravura, jer voli da se šeta po krovovima kuća, da zagleda u crkve i da proleti pod prozorima svoje verenice, što će jednom, svakako, platiti svojim životom. Lakomislen i detinjast, on je u svom aparatu mudriji od svih staraca, a po nebu se tumba kao kakva tica...“

Da se zaista radilo o izuzetnoj ličnosti, vidimo iz pisma koje je Uzelac, već i sam uveliko zagazivši u osmu deceniju, uputio Crnjanskom – tada već čuvenom i ostarelom piscu – skoro pet decenija kasnije, u kome se kaže:

„'Žurim' da Vam se javljam još pre nego što prođe pola veka od onog jesenjeg dana 1925. godine, kada smo se poslednji put videli i kada sam imao zadovoljstvo da budem Vaš kočijaš na putu do Skoplja i natrag.

Pre neki dan mi je neko doneo jednu malu knjižicu u kojoj ste Vi opisali Vaše utiske o tome letu. Moram priznati da nisam ni znao za ovu Vašu reportažu koja, pored toga što opet obiluje u Vama svojstvenom pesničkom maštanju, jasno dokazuje Vaš urođeni dar ne samo za pravilno posmatranje stvorenih životnih situacija, već i za donošenje opravdanih zaključaka o ljudima koje susrećete u životu.

Doduše, nije Vam bilo teško u meni uočiti „lakomislenog“ čoveka, kako Vi to kažete u Vašoj knjizi. Ja ne osporavam da sam u mladim godinama svoj pilotski zanat i svoje letačke dužnosti smatrao više sportom i zabavom nego profesijom. Priznajem da sam često puta malo preterao, katkad možda isuviše preterao, ali još uvek ne u toj meri kako Vi to opisujete. Da smo prilikom našeg povratka iz Skoplja pored Brankovog groba točkovima aviona čupali lišće sa vrhova drveća stražilovske šume, to još ide, ali da smo sa širokim Breguet-om u uzanom novosadskom železničkom sokaku (koji danas uostalom više ne postoji) proleteli pod prozorima moje tadanje verenice, to je ipak malo suviše! “But never mind, and not so bad as an illustration of your feeling at that time”. Ja ne osporavam ni onu Vašu tvrdnju da sam zbog tih mojih vazdušnih pustolovina i ekscesa često bio kažnjavan - možda čak manje nego što sam to bio zaslužio. Međutim, u jednoj stvari ste ipak pogrešili, dragi gospodine Miloše, naime u Vašem pretskazivanju da ću ja te moje bravure svakako jednom platiti životom. Kao što vidite, ja danas, već blizu ispunjavanju osme decenije mog maratonskog bitisanja, imam dosta izgleda da ću ... i to bez ikakve romantike nekih herojsko slomljenih krila ... doživeti jedno sasvim prozaično, malograđansko umiranje na mojim miroljubivim yoga-madracima! Ovo naravno samo onda, ako ta često citirana “cigla sa krova“ ili to današnje brzinsko ludilo na našim drumovima se ne bi umešali u taj program...“

Pozdravljajući Crnjanskog, nekadašnji neustrašivi pilot potpisao se rečima: „Vaš stari Uzelac“. Ne znamo da li je pesnik na ovo pismo ikada odgovorio.

 Gorana Raičević