Marijana Knežev: Maštanje nema granice

Darovita je, uspešna, kreativna... posebna. Završila je Pravni fakultet u Novom Sadu, radi kao pripravnica u jednoj advokatskoj kancelariji, ali bavi se i likovnom umetnošću i neguje specifičan stil odevanja koji se, doduše, s vremenom menja i „smiruje”.

„Strašno mi je što ljudi tokom života pokušavaju da prikriju da su posebni i drugačiji, i što se trude da se utope u masu da bu bili prihvaćeni“, kaže Marijana.

„I pitanje je da li ti takav, zamaskiran, pronalaziš prave ljude i srećeš pravu osobu. Budite svoji, pristojni, objektivni, kad treba da budete realni - budite, kad se mašta - maštajte, to nema granica.“

Kao studentkinja prava probijala si se na kreativan način. Kako je došlo do te kombinacije suvoparnog i interesantnog?

„Pravo kao nauka, samo dok se uči deluje suvoparno, ali kad počneš da radiš, jednako je kreativno i dinamično. E sad, u toj pauzi dok nisam imala ništa tako kreativno i dinamično, u slobodno vreme iskorišćavala sam svoj drugi deo ličnosti koji je tokom studiranja ostao potpuno netaknut, taj kreativni deo. Mene je to ispunjavalo i ja stalno tvrdim da mi kroz odrastanje zaboravljamo da se igramo. Kao mali imamo naviku da se igramo, a kad odrastemo to nestane. A ja ne želim da prihvatim da će to nestati. Zato uvek imam potrebu da se igram.“

To što se baviš likovnom umetnošću, to je tvoja igra?

„Jeste, isključivo moja igra u kojoj kršim neka pravila. Koliko na poslu moram da ih poštujem, ovde ih kršim. Tako nastaje ravnoteža.“

Kakva je ta tvoja igra, zapravo?

„Tehnika kojom sam se ja najviše bavila je kolaž. Ima i više stadijuma razvoja. U početku su radovi bili jednostavniji i manjeg formata, a kasnije sam se sve više oslobađala i stvorila radove većih dimenzija sa nekim hrabrijim kombinacijama, jer sam osim papira koristila i druge materijale. Takođe, tema je bila slobodnija. To je tehnika na kojoj sam se najduže zadržala.“

Kako je, uopšte, došlo do toga da se baviš kolažom?

„Kad sam bila mala, imala sam oko devet godina, u kupatilu nam je otpala jedna pločica. Ceo zid je bio od belih pločica, a nasred jednog niza vidiš prazninu, sivi kvadrat. To me je užasno nerviralo. Sve, kao, zalepiće se, a nama dolaze gosti, mene bilo sramota. U zgradi sam našla neku pločica koja je mogla da se uklopi, ali nije bila bela, pa se nije vizuelno uklapala. Onda sam u špajzu našla zeleni čaj i neke lakove za nokte i napravila sam pejzaž na toj pločici. Mami i tati se svidelo i oni su je tako zalepili. Tada sam ja shvatila da bih, možda, mogla da krenem u tom pravcu. U kući smo imali razne kataloge s lepim slikama, a meni je bilo žao da se bace. Sekla sam te fotografije i igrala se...“

Koji je cilj tvog sadašnjeg rada?

„Ja sam do sad pokušavala da na svoj način izrazim neko nezadovoljstvo društvom u kojem živimo, a pošto sam po prirodi pozitivna, trudila sam se da to na neki način ismevam. S druge strane, tema je protkana bajkolikim svetom jer mene zanima nadrealizam. Tako je u prvom ciklusu slika drveće imalo ruke i noge, pevačica je bila sa likom krave, muškarac sa glavom soma i slično. To je baš bila kritika ovog društva...“

Zvuči kao Marijana u Zemlji čuda...

„Jeste, baš tako se može reći. Poslednji ciklus slika zove se „Koloristički ujedi” i tu mi je inspiracija ovo vreme i ono koje će tek biti, jer sad postaje trend da ljudi treba da liče na sve, samo ne na čoveka. Muškarci i žene više ne liče na sebe... I pod dejstvom klimatskih promena dešavaju se deformacije na planeti, pa sam ja stvarala kreature koje imaju i ljudske i životinjske elemente, a smešne su, šarene i zanimljive.“

Kažeš da muškarac više ne liči na muškarca, a žena ne liči na ženu. Šta to znači?

„Mislim da vrednosti koje definišu pravog muškarca nikad ne prolaze. To su univerzalne vrednosti. Kako da ti kažem... Nedopustivo je da muškarac nosi beli kaiš ili da nosi rozi yemper. Koliko god sam sklona futurističkom razmišljanju, s druge strane imam i ta neka konzervativna shvatanja. Imam utisak da su ljudi izgubili svaki kompas i kad krenu, ne znaju gde su krenuli. Znači, ako ideš na utakmicu, ne možeš obuvati štikle, ako si na poslu sve treba da bude pristojno. Grozim se vulgarizma i prostakluka.“

Sa kolaža na četkicu

Marijana Knežev je do sada imala nekoliko grupnih i samostalnih izložbi. Počela je u rodnom Novom Bečeju, a sada je poznata i novosadskoj i beogradskoj publici.

Imaš li neke planove za skoriju budućnost?

„Sad pravim jedan novi ciklus slika. Nisu više kolaži, nešto sasvim drugačije. Ta ideja me drži već godinu dana. Mislim da je vredno toga da izađe iz glave.“

Hoćeš nam otkriti o čemu se radi?

„Pa, mogu da kažem da je podvodni svet, jer sam ja oduvek fascinirana morem.“

Nema veze s kolažem?

„Nema veze.“

Uzećeš četkicu u ruke ili...?  Pokušavam da izvučem iz tebe...

„Da, da. Za promenu - da.“

Kako bi, onda, opisala svoj stil oblačenja?

„Moram da priznam da se on menja što sam ja starija. Ide ka nečemu, čemu sam mislila da nikad neće ići, a to je da, kako sazrevam, sve više volim jednostavnije stvari.“

Što se i primećuje, budući da se dugo nismo videle, pa je razlika uočljivija...

„Eto, to se vidi. Dakle, jednostavnije stvari, ali ipak neobične. Svaka ima neki svoj pečat. Što se tiče stila, on je takav da ja volim da nosim ono što niko ne nosi. Na primer, zvoncare - uvek sam ih volela. Onda su jedno vreme svi počeli da ih nose, a ja baš nisam, iako ih volim. Gledam da prilagodim stil prilici. Kad god su žurke, maskenbali, ja obavezno idem i to sam onda ja.“

Da li, s godinama, imaš i manje prilike da neguješ taj svoj stil?

„Naravno da u poslu shvatam da ne mogu da budem dosledna. Nisam nikad ni dozvolila da izgledam nepristojno. Sve to šareno bi na poslu izgledalo nepristojno. Nije da nemam priliku, uvek negde mogu da provučem nešto svoje.“

Kakve su reakcije okoline?

„Što se tiče manje sredine, tamo si uvek okarakterisan kao čudak. Grad to više toleriše i ne obraća se pažnja na to. A što se tiče crteža, porodica je uvek pružala podršku bez preteranog mešanja jer se ne razumeju u to. Tata je hteo da crtam konje na salašima, a ja sam im nacrtala krila od očiju. Nema veze ni sa čim... Volim da izvadim slike iz fioke, da ih vide ljudi i da one vide ljude, budući da skoro sve imaju oči.“

U tom kontekstu, koliko su Vojvodina i Novi Sad otvoreni za različitosti?

„Možda manje nego što se na prvi pogled čini. Ipak se oseti neka doza konzervatizma, iako je ovo grad. Mislim da je Beograd u tom smislu mnogo ispred Novog Sada. Ovo jeste grad kulture, ali suštinski je izuzetno težak pristup galerijskom prostoru za nekoga ko hoće redovnim putem da se prijavi za izlaganje radova. Mislim da se na tome treba poraditi.“

L. Radlovački