VREME DŽEZA: PALM – PALM (HORZ) Mali kućni album elitnog džez kolektiva

Premda je u (zapadnom) svetu praksa logističkog udruživanja stilski, generacijski i privatno bliskih džez muzičara/ki i svojevrsnog brendiranja tih kolektiva odavno prisutna i daje zavidne rezultate, kod nas je tek pre nekoliko godina zaživela na pravi način.

Za to su zaslužni pre svih bubnjar Lav Kovač, basista Marko Čurčić i saksofonista Predrag Okiljević, koji su odlično razumeli ne samo neminovnosti, već i prednosti digitalne izdavačke ere. A to je pre svega mogućnost logistički jednostavnog i finansijski nezahtevnog izdavanja velikog broja albuma, odnosno ničim ograničenih varijacija postava, off projekata, solo albuma, bez imperativa tržišnog uspeha ili poštovanja dinamike poslovanja tradicionalnih izdavača. Iz takve stvaralačke slobode rađaju se dela različitog kvaliteta, ali se i pomeraju granice autorskog izraza te dolazi do neminovnog i stalnog napretka.

Ključni bend etikete Horz je Dragon's Fuel, čiju okosnicu čine upravo gore navedena trojica muzičara (uz saksofonistu Voju Savkova, koga je u poslednjoj inkarnaciji menjao Dušan Petrović, te Ivana Burku na vibrafonu i marimbi). Svojevremeno je kao specijalni gost sa njima svirao i gitarista Alberto Miorin. Čime konačno dolazimo do postave Palm, koju na istoimenom debi albumu čine Lav Kovač, Marko Čurčić, Predrag Okiljević i Alberto Miorin. Bend najavljuje da će uskoro nastaviti rad bez ovog gitariste kao specijalnog gosta, kao i da će već za koji mesec objaviti novi album u trio formaciji, koja će započeti koncertne aktivnosti.

Ako su ove personalne pretumbacije možda i odveć konfuzne za praćenje, na planu muzike je situacija nešto jasnija. Dragon's fuel je tokom godina evoluirao od mladalački poletnog i energičnog sastava sa uporištem u novom britanskom alt-rok-džezu, do veoma nijansiranog, melodičnog i suptilnog izraza na besprekorno produciranom izdanju Fruška džungla. U tom ključu treba posmatrati i album grupe Palm – kao nastavak svojevrsne audiofilske linije stvaralaštva novosadskog trija okrenute onima koji muziku vole da slušaju posvećeno, u kontrolisanim kućnim uslovima i na (po mogućnosti) kvalitetnim audio uređajima.

Ako izuzmemo uvodnu kompoziciju Billows sa nešto slobodnijom ritmičkom strukturom, odnosno Okiljevićevom i Miorinovom razgradnjom konvencionalno lepe noseće teme, ostatak albuma mahom zvuči kao da dolazi iz alternativne, indie sfere. Struktura i sveukupni senzibilitet većine numera su blaženo neopterećeni džez konvencijama i improvizacijskim konceptima, dok su u fokusu lepe melodije, atmosfera, emocija, sa uporištem u nezavisnoj pop i rok muzici od devedesetih do danas.

Zavisno od toga da li ste bumer, milenijalac ili Gen Z, kretaće se i asocijacije na raznorazne bendove, od kraljeva cool ležernosti Morphine sve do zvučne podloge preko koje možete zamisliti delikatan vokal Dukata iz Stray Dog. Gitarista Alberto Miorin će tu i tamo zazvučati kao Nels Cline, njegov kolega po instrumentu koga pođednako slave i alternativci (na konto rada u bendu Wilco) i ljubitelji njegovog autorskog (avangardnog džez-rok) stvaralaštva. Premda u skladu sa sporim i srednjim tempom albuma, u veoma izbalansiranom miksu svojim konzervativnim bosa nova šmekom jedino odudara kompozicija Alberto's.

Četvorica vrsnih improvizatora svoje sviračke kvalitete su ovde stavili u svrhu muzike, vrlo pažljivo dozirajući klasične džez soloe tako da ne preotmu vodeću rolu. Finalni proizvod bi se mogao okarakterisati kao mali kućni album, baš kao što mali nezavisni film često nosi pozitivnu konotaciju spram raskošnijih produkcija ili holivudskog spektakla. Takva ostvarenja neće dobiti ni Oskara ni Zlatnu Palmu, ali će izazvati lepe emocije senzibilisane publike. Baš kao i Lav, Peđa, Marko, i Alberto.

Nikola Marković