UZ ODLAZAK JEDNOG OD NAJZNAČAJNIJIH SAVREMENIH SRPSKIH PISACA Pripovedački amanet Gorana Petrovića

Suvereno pripovedanje, bogata imaginacija i kreiranje autentičnih književnih svetova potvrđuju ne samo da njegovih jedanaest knjiga kratke proze, pet romana i dve drame zavređuju čitalačku pažnju u najširem smislu, već i da je pisac postao klasik srpske književnosti još devedesetih godina 20. veka. Briga za jezičku baštinu, celinu i postojanje srpske kulture i duhovnosti u prošlosti ali sa svešću o budućnosti, razbokorena maštovitost i „lirsko-onirički” izraz odlike su njegovog proznog stvaralaštva. Vera u andrićevsku „priču i pričanje” i njene koliko isceliteljske, toliko i regenerativne mogućnosti postaju simbolički hram iliti zadužbina njegovog pripovedanja, što se najdirektnije vidi na primerima romana Opsada crkve Svetog Spasa i Sitničarnica „Kod srećne ruke”.

U Ikonostasu Gorana Petrovića ikone se sele, pa se tako stiče utisak da se uspostavlja čvrsta semantička veza između srpskog naroda i ikona. U priči „Ikona koja kija” Milorada Pavića kaže se da mesto onog koji se seli nikada ne ostaje prazno, što u kontekstu Petrovićevog romana znači da je srpski narod i dalje, makar simbolički, prisutan kroz kulturne, materijalne i nematerijalne tekovine na onim mestima koje je u različitim istorijskim okolnostima morao da napusti. Stoga, rečenica napisana na zvezdanoj hartiji koja prethodi prvoj celini i prvom poglavlju romana: „Jedino čoveka nekada može da čini ono čega nema, bilo da je izgubljeno ili da nikada nije ni postojalo” postaje vaseljenski ključ za čitanje, pa i sam pogled na svet. Neophodno je, na tom tragu, ukazati na sudbinu ikone Nepoznatog sveca, koja je prošla kako kroz golgotu, tako i kroz isceljenje, zadržavajući pravo na postojanje i mesto pod suncem, baš zato što je štiti činjenica da je ikada bila ikona: „Kako osveštati ikonu sveca za kojeg se ne zna ko je? Jer ikona nije ikona, čak i kada ima natpis, ako Crkva nije potvrdila… Ipak, ona je to već jednom bila, što se može tumačiti time da je zauvek ikona…”

Kroz roman i praćenje ikone Nepoznatog sveca, čitalac ne može da se ne zapita o kojoj ikoni je reč, posebno jer to pitanje ostaje do kraja nerazrešeno, što je, na osnovu njenog martirija sasvim realno, a i literarno gledano – legitimno. Čitalac, međutim, može da oseti kako je sudbina ove ikone zapravo sudbina njegovog, srpskog naroda, kome su lopovi ostrugali zlato sa oreola i simbolički lišili ne samo sakralne aure, već i veze sa Bogom, jer zlato na ikonama reprezentuje tavorsku svetlost koja čoveka povezuje sa Bogom. Međutim, samim tim što je ova ikona bila deo ikonostasa i što roman nosi naslov Ikonostas sveg poznatog sveta, pisac je potencijalno sugerisao na koji način ovoj nesrećnoj i oskrnavljenoj ikoni može biti vraćena svet(l)ost. 

Ikonostas je, naime, oltarska pregrada koja odvaja oltar od naosa i na njemu je data istorija Starog i Novog zaveta kao otvorena knjiga učenja hrišćanske vere. Svaka ikona na ikonostasu ima svoje utvrđeno mesto i gradi priču koju tako ikonostas posreduje. Priča koja je na ikonostasu je sveta priča, pa Goran Petrović kreira romaneskni svet oko ikonostasa, ne bi li priču vratio u sveto vreme, to jest, ne bi li ikoni Nepoznatog sveca vratio oreol. Ako, dakle, priča izađe iz profane ravni, ona se samoobnavlja, a ujedno obnavlja i onoga ko je čita. Takođe, onaj ko nad ikonom Nepoznatog sveca bude tihovao, može ugledati duhovne oči ikone i onda, neće biti važno ko je svetac na ikoni, jer će čitalac-isihasta spoznati da je on deo te ikone-kolektiva. Čin i pisanja i čitanja podrazumevao bi ukidanje linearnog vremena, jer se sve već odigralo i neprestano se odigrava u ciklusima svetog vremena. 

Za tako nešto neophodna je ne moć, već predodređenost ili volja za prozorljivošću, otvaranje duhovnih, tj. očiju i uma i srca. Da bi priča ponovo bila sveta, ikona ponovo dobila oreol, a narod vratio veru i sponu sa Bogom, dovoljno je biti Dovolja iz Ikonostasa, Anastas Branica iz Sitničarnice „Kod srećne ruke” ili Bogdan iz Opsade crkve Svetog spasa, čija priča predstavlja „snažno stablo očičkano gnezdima”. Treba imati volju i rešenost za gradnju, verovati u snove, zagledati se u sebe i prepoznati u sopstvenom narodu. Goran Petrović nas je upravo svojim primerom zadužio da sledimo plemeniti imperativ priče, koja nam omogućuje vezu sa svetošću. To bi bilo ono „vreme u vremenu” Petrovićeve proze, amanet i zavet.

Jelena Marićević Balać