SLUČAJ SAVA DAMJANOV Umetnost kao prostor sreće

Umetnost, odnosno književnost je za Damjanova zadovoljstvo pisanja, uživanje u jeziku i radost poigravanja njime. Mnogo puta je ovaj autor izjavio da piše ono što bi želeo da čita i da Jezik i Umetnost nemaju granica. U svom književnom opusu hodio je nepreglednim prostranstvima Jezika kušajući njegove moći; spajao nespojivo kao alhemičar i pretakao iz tradicijskih retorti u nove kalupe modelujući nove svetove, nove predele srpske književnosti.

Ponikao iz miljea Mlade srpske proze – struje književnih stvaralaca tokom osamdesetih godina prošloga veka, Sava Damjanov je uneo radikalne promene u paradigme srpske književne tradicije, baš kao što svaka mlađa generacija traži svoju slobodu, svoj izraz i na subverzivan način (pre)vrednuje prethodnu. No, kako je i sâm u nekoliko navrata naglasio da svako odbijanje tradicije ipak podrazumeva izvestan odnos prema njoj, to ne znači da je dekonstrukcija dotadašnjih šablona podrazumevala njeno negiranje ili nipodaštavanje, već da se činom razaranja mogu uspostaviti nove kombinatoričke veze, ispitati drugačije mogućnosti Jezika, ponuditi nova čitanja Teksta ili načini traganja za lepotom Književnosti. I to je istinsko uživanje u preimućstvima umetnosti pisane reči koje ni posle četiri decenije ne jenjava u književnom stvaralaštvu Save Damjanova. Jer, taman kad pomislite da se inovativni stilsko-jezički prosedei mogu konačno iscrpeti, ovaj autor Vas iznenadi novim zamešateljstvom u vidu originalnih modusa poigravanja recepcijskim kodovima.

Od prve zbirke Istraživanje savršenstva koji donosi najviše na planu forme i nelinearnog čitanja poput Kortasarovih Školica ili Borhesovovih račvajućih vrtova, Damjanov se ostvaruje i kao tvorac drugačijih književnih svetova u kojima se mešaju granice sna i jave. Uživanje u Igri stvaranja se nastavlja kroz prošivanje brojnih inter- i metatekstualnih veza u Kolačima, obmanama, nonsensima, kao i Povestima različnim. U prvoj zbirci očitava se preplitanje Erosa i Tanatosa, duhovnog i telesnog, metafizičkog i putenog, koji će se dodatno intenzivirati u narednom delu, ovog puta duboko uronjenog u oniriku. Snovi kao prostor nesputanosti i neizrecivosti postaće Damjanovljevo svojevrsno sredstvo „lakoće postojanja“, ali i mešanja stvarnosnih ravni i neuhvatljivosti klasične mimetičke paradigme. Na taj način proširuje se horizont očekivanja i aktivira razabiračka moć čitaoca. Zbirkom Glosolalija Damjanov odlazi korak dalje na planu dekonstrukcije jezičkih principa u vidu poigravanja narativnim postupcima, eksperimentalnog jezikotvorstva i semantičkih potencijala glavnih (i/ili sporednih) motiva. U Pričkama koje korespondiraju sa Remek-delcima čini se da pisac uvodi novi aspekt svoje proze, a to je svojevrsna mimikrija izražajnih oblika i razaranje mitizovanih paradigmi, odnosno poigrava se sa rigidnošću uvreženih tema – književnoteorijskim obrascima (pre svega, pojma i žanra Priče), a u Remek-delcima sa retorikom i tematikom epske narodne heroike. Detabuiziranje kulturno-društvenih, pa i civilizacijskih kodova, najradikalnije će se očitati u romanu Istorija kao apokrif i Porno-liturgija arhiepiskopa Save. Moć igre dobiće svoju emanaciju još intenzivnije ne samo u razbokorenom jezičkom izrazu, već i u grafičkom i vizuelnom kombinovanju teksta (npr. smenjivanje latinice i ćirilice, umetanje slika, kolaža i fotomontaža, grafikâ, mapâ čitanja i slično), fragmentarnosti i izrazitoj asocijativnosti, nizanjem sinonimičnih ili homonimičnih izvedenica, zatim neologizmima i kovanicama, pesmama i stihovima koji oponašaju i karikiraju pomenute obrasce ili čak prividnoj sličnosti formalnih obeležja sa kanonskim predloškom. Damjanovljevo „zadovoljstvo u tekstu“ se vrhuni u njegovom poslednjem delu Itika Jeropolitika @ Vuk gde se sustiču sva stalna obeležja njegovog stvaralaštva udružena u stvaranje novih, paralelnih tokova istorije srpske književnosti. To je ujedno možda i najneupitnija književno-kulturna kategorija koja ipak podleže autorovom preispitivanju i samim tim, prevrednovanju. Međutim, to ne mora obavezno da znači i detronizovanje datih autoriteta već recepcijski doživljaj i kreativno-kritički odnos prema nasleđu kao predmetu slobode umetničkog izraza i drugačije vizure poimanja čina umetničkog stvaranja.

Ovakvo uživanje u stvaralačkom činu podrazumeva ljubav prema Jeziku i Književnosti, podrazumeva izvesno znanje o njima, upućenost i osećanje prisnosti, podrazumeva posvećenost i poštovanje prema njihovoj nepreglednosti; osećanje radosti u kretanju njihovim bespućima, kao i ushićenje u poigravanju njihovim bogatstvima. Zato Damjanov sa pravom tvrdi da je za njega umetnost prostor sreće – prostor u kom se ostvaruje najviša manifestacija stvaralačke duhovne moći i čovekove životnosti, prostor gde je čovek srećan, ali gde i druge usrećuje.

Dragana Bošković