REČ KRITIKE Lejla Slimani: Gledajte kako plešemo

Lejla Slimani je francuska spisateljica mlađe generacije, francusko-marokanskog porekla. Za svoj drugi roman “Uspavaj me” dobila je Gonkurovu nagradu što ju je u Francuskoj vinulo među zvezde književne scene. „Gledajte kako plešemo“ je drugi roman od planirana tri dela porodične trilogije, ali ga je moguće čitati i samostalno. Ovaj roman, mada postavljen kao vrsta porodične epopeje koja bi trebalo da u širim potezima oslika postkolonijalni Maroko i njegovo podeljeno društvo, ipak se prvenstveno čita kao klasična intimistička, kamerna ispovedna proza.  

„Gledajte kako plešemo“ istražuje teme suprotstavljenih kulturnih svetova - francuskog i marokanskog („afričkog“ kako ga s prezirom zove gazdarica Alzašanka koja izdaje stan glavnoj junakinji), više i niže klase, obrazovanih i siromašnih seljaka. Radnja romana koja otprilike pokriva period šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, prati sudbine brata i sestre (od kojih je jedno akademski nadareno i pomalo inhibirano, drugo daleko neuspešnije u školi, a oboje u traženju sebe), i čitavu galerija savremenika, istražujući i jaz  između tradicionalnog nasleđa i evropskog uticaja u samom Maroku, i svega onoga što je doneo duh novog vremena obeleženog seksualnom revolucijom.

Sa jedne strane jasno je da u biti ne postoji zaista opšte ljudsko iskustvo; sve uvek polazi od ličnog, i evokativna priča o jednoj marokanskoj porodici koja se bori da opstane u godinama tranzicije, svakako postaje polazna tačka za sklapanje celokupne slike vremena, i konačno jedan, ma koliko mali, deo tkanja pripovesti koje pomažu našem civilizacijskom (samo)razumevanju. S druge strane, činjenica da je toliko mnogo savremene književnosti tako entuzijastično okrenuto samo sebi i svojoj prostoj goloj stvarnosti, tako često ispitujući samo lično iskustvo i sopstvene svetove, često sa likovima koji jedva mogu da se razlikuju od ličnih projekcija, ili ispitujući sudbinu samo svoje porodice (glavni likovi ovde su vremenom i medijumom izmenjeni likovi porodice same spisateljice), počinje ponekad da deluje pomalo klaustrofobično.  

Nastasja Pisarev