REČ KRITIKE Ken Igulden: Kapije Atine

„Kapije Atine“ je prvi deo trilogije o Atini i prati likove uglavnom zasnovane na istorijskim figurama, u jednom od nadramatičnijih perioda antičke istorije. Roman pokriva period od desetak godina i bitku kod Maratona, a zatim i u fikciji omiljenu bitku kod Termopilskog klanca. Ovaj rat često je predstavljan i kao suprotstavljanje dve filozofije – Persije kao sveta u kom je slobodan samo jedan, dok su drugi robovi, i Atine, u kojoj su bili „slobodni svi“ (odnosni svi koji nisu nekim nesrećnim slučajem rođeni kao žene ili robovi). 

Sudbinski sukob koji vodi ka Peloponeskim ratovima i jednom od najzanimljivijih i kulturno najintrigantnijih perioda stare istorije ovde je prikazan prilično konvencionalno, i u pitanju je žanrovski krajnje limitirana naracija, koja, ako ništa drugo, bar poseduje izvesnu magiju neprekinutog pripovedanja. Nažalost, posvećeno je vrlo malo pažnje zanimljivim razlikama između kultura i načina života Persijanaca i saveznika, kao i Atinjana i Spartanaca koji će kasnije i sami zaratiti u borbi za prevlast na Peloponezu. Atina tog vremena, sa sve komplikovanijim političkim pogledima, koja se kretala ka kulturnom i filozofskom relativizmu gotovo sličnom našem savremenom, bila je možda najbliže što je klasična antika stigla današnjem pogledu na svet, ali to nije linija koju je Igulden želeo da istraži, ili bar ne u ovoj knjizi. Inguldenovi junaci nisu opterećeni nikakvim modernim relativizmom, ali nažalost nisu ni poput Homerovih strasnih Grka koji su plakali i padali u vatru, goreći u snažnim emocijama dok su se borili i živeli; umesto toga oni su tvrdi, patrijarhalni, ćutljivi likovi koji su tu isključivo u funkciji priče. No, svakako ne treba biti suviše strog prema „Kapijama Atine“ jer Igulden radi tačno ono što se od ovakvih čisto žanrovskih knjiga očekuje, i što je, svakako, potrebno da postoji, makar i samo zarad neobaveznog čitanja na plažama ili prijatnim sesijama u neko opušteno popodne.

Nastasja Pisarev