РЕЧ КРИТИКЕ Лејла Слимани: Гледајте како плешемо

Лејла Слимани је француска списатељица млађе генерације, француско-мароканског порекла. За свој други роман “Успавај ме” добила је Гонкурову награду што ју је у Француској винуло међу звезде књижевне сцене. „Гледајте како плешемо“ је други роман од планирана три дела породичне трилогије, али га је могуће читати и самостално. Овај роман, мада постављен као врста породичне епопеје која би требало да у ширим потезима ослика постколонијални Мароко и његово подељено друштво, ипак се првенствено чита као класична интимистичка, камерна исповедна проза.  

„Гледајте како плешемо“ истражује теме супротстављених културних светова - француског и мароканског („афричког“ како га с презиром зове газдарица Алзашанка која издаје стан главној јунакињи), више и ниже класе, образованих и сиромашних сељака. Радња романа која отприлике покрива период шездесетих и седамдесетих година прошлог века, прати судбине брата и сестре (од којих је једно академски надарено и помало инхибирано, друго далеко неуспешније у школи, а обоје у тражењу себе), и читаву галерија савременика, истражујући и јаз  између традиционалног наслеђа и европског утицаја у самом Мароку, и свега онога што је донео дух новог времена обележеног сексуалном револуцијом.

Са једне стране јасно је да у бити не постоји заиста опште људско искуство; све увек полази од личног, и евокативна прича о једној мароканској породици која се бори да опстане у годинама транзиције, свакако постаје полазна тачка за склапање целокупне слике времена, и коначно један, ма колико мали, део ткања приповести које помажу нашем цивилизацијском (само)разумевању. С друге стране, чињеница да је толико много савремене књижевности тако ентузијастично окренуто само себи и својој простој голој стварности, тако често испитујући само лично искуство и сопствене светове, често са ликовима који једва могу да се разликују од личних пројекција, или испитујући судбину само своје породице (главни ликови овде су временом и медијумом измењени ликови породице саме списатељице), почиње понекад да делује помало клаустрофобично.  

Настасја Писарев