REČ KRITIKE Jurij Bujda

U pitanju je neobično delo koje je u širim crtama inspirisano stvarnim životom sovjetske glumice Valentine Karavejeve koja je na vrhuncu slave u saobraćajnoj nesreći zaradila ožiljak na licu zbog kog je bila prinuđena da prestane da glumi. Bila je udata za engleskog diplomatu s kojim je živela u inostranstvu neko vreme, ali kada se konačno vratila u Rusiju, sovjetske vlasti su joj zabranile da se nastani u Moskvi, te je ostatak života provela usamljena u malom mestu u provinciji. Glavna junakinja „Modre krvi“ je Ida Zmojro koja sasvim deli istoriju sa svojom parnjakinjom iz stvarnosti, i koja svoje dane provodi u izmišljenom provincijskom gradiću Čudovu.

Roman je pisan u ključu koji se oslanja na magijski realizam, a naracija je razbijena, bez čvrste forme, i često meandrira. Bujdin karakteristični stil pisanja ponekad podseća na Milorada Pavića ili Gorana Petrovića, s tim da je čvrsto utemeljen u rusku kulturu i svakodnevicu ruske provincije. Bujda se u velikoj meri oslanja i na nasleđe klasičnih pisaca poput Gogolja i Čehova, i njihov često razigrani humor i ironiju. „Modra krv“ počinje smrću glavne junakinje Ide Mojro, i dalje se raspliće u baroknim, često fantazmagoričnim slikama u kojima se opisuje čudni život u Čudovu, njihovi običaji koji, ako nisu sasvim fantastični, uvek su na ivici začudnosti. 

 Usamljena Ida društvo pronalazi u dečaku Petku s kojim često deli pripovesti o Čudovu, u kojima se ovaj gradić sve više pretvara u zaumno mesto izmešteno iz obične stvarnosti, poput fantastičnih svetova braće Strugacki, obeleženo poetikom ruskih bajki. U isto vreme, kroz govor, sećanje i sitne svakodnevne činove, Ida pokušava da oživi i sačuva bar malo magije svog prethodnog života, i svega onoga što je izgubila.

Nastasja Pisarev