РЕЧ КРИТИКЕ Јуриј Бујда
Јуриј Бујда (1954) је савремени руски аутор, приповедач и романсијер, награђиван у својој домовини, и превођен на више језика. Бујдина „Модра крв“ добила је у Русији награду читалаца.
У питању је необично дело које је у ширим цртама инспирисано стварним животом совјетске глумице Валентине Каравејеве која је на врхунцу славе у саобраћајној несрећи зарадила ожиљак на лицу због ког је била принуђена да престане да глуми. Била је удата за енглеског дипломату с којим је живела у иностранству неко време, али када се коначно вратила у Русију, совјетске власти су јој забраниле да се настани у Москви, те је остатак живота провела усамљена у малом месту у провинцији. Главна јунакиња „Модре крви“ је Ида Змојро која сасвим дели историју са својом парњакињом из стварности, и која своје дане проводи у измишљеном провинцијском градићу Чудову.
Роман је писан у кључу који се ослања на магијски реализам, а нарација је разбијена, без чврсте форме, и често меандрира. Бујдин карактеристични стил писања понекад подсећа на Милорада Павића или Горана Петровића, с тим да је чврсто утемељен у руску културу и свакодневицу руске провинције. Бујда се у великој мери ослања и на наслеђе класичних писаца попут Гогоља и Чехова, и њихов често разиграни хумор и иронију. „Модра крв“ почиње смрћу главне јунакиње Иде Мојро, и даље се расплиће у барокним, често фантазмагоричним сликама у којима се описује чудни живот у Чудову, њихови обичаји који, ако нису сасвим фантастични, увек су на ивици зачудности.
Усамљена Ида друштво проналази у дечаку Петку с којим често дели приповести о Чудову, у којима се овај градић све више претвара у заумно место измештено из обичне стварности, попут фантастичних светова браће Стругацки, обележено поетиком руских бајки. У исто време, кроз говор, сећање и ситне свакодневне чинове, Ида покушава да оживи и сачува бар мало магије свог prеthodnog живота, и свега онога што је изгубила.
Настасја Писарев
