PRIČA O KNJIGAMA Nelinearno vreme: Džojs, Prust i Eko
Čini se da je lako piscima da se izbore sa vremenom koje teče u njihovim povestima što ih nude čitaocima kao zamenu za stvarnost u koju treba zajednički, i pisac i čitaoci, da poveruju.
Klasičan primer nemilosrdnog uvođenja u priču ponudila je Džejn Ostin u romanu “Mensfild park”: “Pre tridesetak godina Marija Vord iz Hangtingtona imala je sreću da mirazom od sedam hiljada funti osvoji ser Tomasa Bertrama, vlasnika Mensfild parka u grofoviji Nortempton, da se time uzdigne do ranga supruge jednog baroneta, i da uživa sve udobnosti i ostale blagodeti koje pružaju lepa kuća i veliki prihod”. Toliko što se tiče prošlosti, a onda priča linearno teče u sadašnjosti, računajući naravno da o budućnosti Ostinova nema pojma, a kamoli da znamo mi, (ne)uki čitaoci. U principu, istina u romanu nije ništa drugo do činjenica da se dan i noć sastoje od 24 časa, već prema starom, opštem dogovoru koji se podrazumeva. To je situacija u kojoj se zatiču junaci knjiga, zatvoreni u svojoj stvarnosti, ali i mi čitaoci, zatvoreni u stvarnosti u kojoj egzistiramo.
Jednaka pravila, reklo bi se. Ali, činjenica je da vreme u romanu teče drugačije i da to zavisi od pisca što, na svojoj koži zna i oseća ponajviše spomenuti Junak. Tako, već u zavisnosti od zamišljenih događaja, poneki od junakovih dana traje (objektivno) duže jer je to jedini način da se junaku desi baš sve što mu je pisac zamislio za taj dan. A opet, neki su dani prazni i dosadni, i ne spominju se, pa je to kao da ih nikad i nije bilo. A može sveznajući pisac da kaže, misleći o budućnosti, “i posle su živeli dugo i sretno, sve dok nisu pomrli”. Baš kao što nezainteresoveni ili baš lenji režiser problem vremena koje teče u njegovom filmu razrešava tako što, usred iluzije priče u koju treba da ubedi gledaoca, ubaci slajd na kome piše: “dvadeset godina ranije”, ili “deset godina kasnije”. Pa sad ti veruj ponuđenoj priči, to jest (filmskoj) stvarnosti!
Kapetan Pikar, harizmatični vođa posade zvezdanog broda “Startrek”, nije bio naivan: provevši toliko vremena u kosmičkim dubinama, shvatio je, i to je propovedao kao aksiom, da vreme ne treba uzimati zdravo za gotovo, tj. – linearno. Ni Bog, postojao ili ne, ne misli i ne deluje linearno. Mora da bude aktivan totalno jer sve što postoji i za šta je odgovoran i što se dešava, postoji Ođednom. Ukoliko mu je sve znano, u svakom trenu, poništene su odrednice “pre”, “sada” i “posle”, tako da je i samo vreme poništeno. Pitanje je kako da pisac, koji je “mali bog”, jer i on stvara i vodi sopstveni univerzum u knjizi - priči koju piše, postigne tu vrstu totaliteta. Džojs je u veličanstvenom “Uliksu” učinio sve što je moguće da se približi tom apsolutu – njegov nelinearni pogled zahvata, jedan dan gotovo iz sekunda u sekund, tako je sve merljivo, ipak, kategorijom “sadašnjost” - ali je tako žrtvovao prijemčivost samog dela, odričući se, očigledno svesno, brojnih potencijalnih čitalaca. Prust, opet, u svom monumentalnom zahvatu u “Potrazi za izgubljenim vremenom”radi gotovo isto, ali “pokriva prošlost”, a nešto nama bliži – i komunikativniji – Umberto Eko, u romanu “Nulti broj”, govori o konstruisanju stvarnosti, manipulaciji informacijama i kreiranju javnog mišljenja prema interesima određenih središta moći, a zapravo pripoveda o ključnim simptomima stanja u medijima: okuplja se ekipa novinara angažovana na izradi niza “nultih brojva” za novi list “Sutra”.
U startu je znano da se nikada neće pojaviti na kioscima, jer cilj nije izveštavanje javnosti, pa čak ni manipulacija javnošću, već je osmišljen za internu upotrebu, kao moguće sredstvo ucene i ostvarenje interesa tajkuna u usponu. Uloga fantomskih novina je da pokažu šta bi se sutra zaista moglo dogoditi nekim moćnicima ako ne budu kooperativni. Uređivačka politika nije utemeljena na činjenicima nego na predviđanjima, insinuacijama, hipotezama, spinovima, tendencioznim analizama i svakovrsnim podmetanjima i denuncijacijama. Novine se, znano je, usmeravaju ka onome što se dogodilo, a list “Sutra” piše o onome što bi tek trebalo da se dogodi: na kioscima bi se prodavale sutrašnje, a ne današnje novine.
Šta reći na kraju? Možda tek pitanjce: ukoliko književnost već pretenduje da ponudi realni život, da pruži čitaocima sudbinu na dlanu, zašto pisci-prepisivači (života) ne nude junaku, u samoj knjizi, tri obroka dnevno i zašto ga, dođavola, ne puste da ponekad ode u WC?
Đorđe Pisarev
