PRIČA O KNJIGAMA: Šeherezada i pokradeno pamćenje
Priznajte, ukoliko ste iole zagriženi čitalac, da je sasvim normalno da se desi da neku od omiljenih knjiga, tokom godina koje vam sleduju, pročitate više puta.
Niste li, u svoje vreme, nekoliko puta pročitali Takerijev “Vašar taštine”, “Ljudske okove” Somerseta Moma, niste li više puta pročitali roman(čiće) Agate Kristi, Kronina, Bromfilda (Zilahija!) i “Vodenicu na Flosi” Džordž Eliot, Tolstoja i Ruždija, Hemingveja, Remarka, Crnjanskog, pa sve te divne knjige Hesea (Sidarta, Igra staklenih perli, Stepski vuk i Demijan), pa usput i Mir-Jam, zašto da ne, da se ne lažemo, “Dobar dan, tugo” Fransoaz Sagan i “Zbogom mojih petnaest godina” Klod Kampanj (Brižit i Žan-Lui Debrije), “Idi kuda te srce vodi” Suzane Tamaro, da i ne spominjem čak i “Plavi bicikl” Režin Deforž, pa i nešto ozbiljnije štivo, poput “Mi deca sa kolodvora Zo” ili nešto više pedagošku “Slobodnu decu Samerhila” Alesandra Nila...
Kasnije, sjajnog Murakamija ali i uzbudljivu franšizu Yoan Roulings, pa romane više namenjene muškom rodu: Tri musketara, 20.000 hiljada milja pod morem, Robinzon Krusoa i Tajanstveno ostrvo, Viteza Lagardera, Ajvanhoa i Robina Huda...
Ukoliko je čitaocima, u toj “novoj senilnosti” koja ih je obuzela pa iznova čitaju već pročitano, ukoliko ih je, dakle, izdala memorija pa su zaboravili priču, događanja i zadovoljstva koja su osetili tokom prvog čitanja, pa sadu “kradu pamćenje” i zato čitaju iznova, zašto ne bi i pisci imali pravo da ispišu, po drugi put, svoju knjigu, zašto bi njima oduzeli to pravo, pa i (možda) zadovoljstvo?
Moglo bi se desiti da, pišući novu-staru knjigu, zaista potrefe, u reč, u slovo, verziju identičnu prvoj, ali ko kaže, u beskrajnom univerzumu Književnosti, da to delo ne bi bilo pročitano i s pravom shvaćeno na savim drugačiji način, o čemu je zasigurno razmišljao i Borhesov junak-pisac Pjer Menar kada je ponovo ispisivao, od reči do reči, Servantesovog Don Kihota? Ko kaže da to (isto) delo ne bi poprimilo druga svojstva – a ne da ostane bez osobina kao onaj Čovek Roberta Muzila – i da se ukupna ljudska misao ne bi promenila za koji stepen koji bi, opet, bar za nijansu, pomerio prošlost, sadašnjost i budućnost civilizacije?
Nije li tako dobro poznata sudbina Karla Linea (1707 – 1778), čuvenog švedskog prirodnjaka i naučnika, rodonačelnika taksonomije i moderne ekologije, inače strastvenog vrtlara i luteranskog sveštenika, koji je u starosti, posle moždanog udara, potpuno izgubio memoriju pa nije mogao da prepozna sopstvene knjige i počeo je da ih ispisuje iznova.
(Nije poznato kome je dopala ta neprijatna obaveza da mu saopši da prepisuje samog sebe, da krade sopstveno pamćenje.) Zar nije moguće da se nešto slično desilo i lepoj vezirovoj kćerki Šeherezadi po završetku pripovedanja 1001 povesti, da joj je ponestalo pripovedačkog materijala - možda i istinske motivacije - pa je krenula isti ciklus ispočetka, što car Šehrijar teško da bi primetio, jer on je bio navučen na samo pripovedanje, više nego na samu radnju.
(Opet, kažu hronike, sv. Avgustin je ostavio zapis o svom školskom drugu koji je imao tako izuzetno pamćenje koje mu je omogućavalo da uvek iznova sastavlja tekstove koje je jednom čitao ili učio napamet. Mogao je, kako kaže Avgustin, da navede pretposlednji stih svake Vergilijeve knjige, “brzo, po redu i po sećanju”.)
I sjajni nemački pesnik Hans Magnus Encensberger, doduše vezujući problem za inovacijski tempo pamćenja u digitalnim sistemima, govori ponešto o (zastrašujućoj) viziji zaboravljanja (citat je preuzet iz knjige Manfreda Ostena – “Pokradeno pamćenje”!):
“Neverovatno ubrzani tempo poduhvata usmerenih na inovacije ima, naime, za posledicu da opada vremenska vrednost medija za skladištenje. Nacionalni arhivi u Vašingtonu više nisu u stanju da iščitavaju elektronske zapise iz šezdesetih i sedamdesetih godina.
Naprave koje bi za to bile potrebne već odavno ne postoje. Specijalisti koji bi podatke mogli da konvertuju u neku aktuelniju formu veoma su retki i skupi, tako da se može smatrati da je najveći deo materijala izgubljen. Noviji mediji očevidno raspolažu samo tehnički ograničenim kratkoročnim pamćenjem.”
Da li ovo “mediji” treba čitati kao – “pisci”? Da li “mediji” odnosno “pisci” treba, već dugo, dugo, shvatati kao: “čitaoci”?
A vi, jeste li možda zaboravili da ste već pročitali ove redove u kojima se trenutno nalazite, niste? Dobro, da nastavimo: priznajte, ukoliko ste iole zagriženi čitalac, da je sasvim normalno da se desi da neku od omiljenih knjiga, tokom godina koje vam sleduju, pročitate više puta...
Đorđe Pisarev
