ПРИЧА О КЊИГАМА Нелинеарно време: Џојс, Пруст и Еко

Класичан пример немилосрдног увођења у причу понудила је Џејн Остин у роману “Менсфилд парк”: “Пре тридесетак година Марија Ворд из Хангтингтона имала је срећу да миразом од седам хиљада фунти освоји сер Томаса Бертрама, власника Менсфилд парка у грофовији Нортемптон, да се тиме уздигне до ранга супруге једног баронета, и да ужива све удобности и остале благодети које пружају лепа кућа и велики приход”. Толико што се тиче прошлости, а онда прича линеарно тече у садашњости, рачунајући наравно да о будућности Остинова нема појма, а камоли да знамо ми, (не)уки читаоци. У принципу, истина у роману није ништа друго до чињеница да се дан и ноћ састоје од 24 часа, већ према старом, општем договору који се подразумева. То је ситуација у којој се затичу јунаци књига, затворени у својој стварности, али и ми читаоци, затворени у стварности у којој егзистирамо.

Једнака правила, рекло би се. Али, чињеница је да време у роману тече другачије и да то зависи од писца што, на својој кожи зна и осећа понајвише споменути Јунак. Тако, већ у зависности од замишљених догађаја, понеки од јунакових дана траје (објективно) дуже јер је то једини начин да се јунаку деси баш све што му је писац замислио за тај дан. А опет, неки су дани празни и досадни, и не спомињу се, па је то као да их никад и није било. А може свезнајући писац да каже, мислећи о будућности, “и после су живели дуго и сретно, све док нису помрли”. Баш као што незаинтересовени или баш лењи режисер проблем времена које тече у његовом филму разрешава тако што, усред илузије приче у коју треба да убеди гледаоца, убаци слајд на коме пише: “двадесет година раније”, или “десет година касније”. Па сад ти веруј понуђеној причи, то јест (филмској) стварности!

Капетан Пикар, харизматични вођа посаде звезданог брода “Стартрек”, није био наиван: провевши толико времена у космичким дубинама, схватио је, и то је проповедао као аксиом, да време не треба узимати здраво за готово, тј. – линеарно. Ни Бог, постојао или не, не мисли и не делује линеарно. Мора да буде активан тотално јер све што постоји и за шта је одговоран и што се дешава, постоји Ођедном. Уколико му је све знано, у сваком трену, поништене су одреднице “пре”, “сада” и “после”, тако да је и само време поништено. Питање је како да писац, који је “мали бог”, јер и он ствара и води сопствени универзум у књизи - причи коју пише, постигне ту врсту тоталитета. Џојс је у величанственом “Уликсу” учинио све што је могуће да се приближи том апсолуту – његов нелинеарни поглед захвата, један дан готово из секунда у секунд, тако је све мерљиво, ипак, категоријом “садашњост” -  али је тако жртвовао пријемчивост самог дела, одричући се, очигледно свесно, бројних потенцијалних читалаца. Пруст, опет, у свом монументалном захвату у “Потрази за изгубљеним временом”ради готово исто, али “покрива прошлост”, а нешто нама ближи – и комуникативнији – Умберто Еко, у роману “Нулти број”, говори о конструисању стварности, манипулацији информацијама и креирању јавног мишљења према интересима одређених средишта моћи, а заправо приповеда о кључним симптомима стања у медијима: окупља се  екипа новинара ангажована на изради низа “нултих бројва” за нови лист “Сутра”.

У старту је знано да се никада неће појавити на киосцима, јер циљ није извештавање  јавности, па чак ни манипулација јавношћу, већ је осмишљен за интерну употребу, као могуће средство уцене и остварење интереса тајкуна у успону. Улога фантомских новина је да покажу шта би се сутра  заиста могло догодити неким моћницима ако не буду кооперативни. Уређивачка политика није утемељена на чињеницима него на предвиђањима, инсинуацијама, хипотезама, спиновима, тенденциозним анализама и сваковрсним подметањима и денунцијацијама. Новине се, знано је, усмеравају ка ономе што се догодило, а лист “Сутра” пише о ономе што би тек требало да се догоди: на киосцима би се продавале сутрашње, а не данашње новине.

Шта рећи на крају? Можда тек питањце: уколико књижевност већ претендује да понуди реални живот, да пружи читаоцима судбину на длану, зашто писци-преписивачи (живота) не нуде јунаку, у самој књизи, три оброка дневно и зашто га, дођавола, не пусте да понекад оде у WC? 

Ђорђе Писарев