PISMO GRIGORIJU (BOŽOVIĆU) Kolašin je iznad nas

Nisam ni umoran ni uplašen iako u meni neprestano nešto brekće. Ličim na umornog vola iz brazde. Na vola koji tegli i ne posustaje. Ali se ne plaši nove brazde. 

Ne tražim da se smirim iako je smirenje potrebno svakom čoveku. Možda nekoliko ovih reči, ovo pismo koje će te sigurno negde naći, može učiniti više nego molitva pred Svetom Rukom. Oprosti Gospode, kao da ni san pod kivotom Svetog Petra Koriškog ne nudi nadu kao pismo. Zato ti pišem i ne čekam odgovor. Pismo je Kolašina radi, ne zbog mene.

Ovo hoću da ti kažem: Kad kreneš iz Biševa, niz Ibar, prema Kolašinu, zastani u Ribariću, pod Đurđevicom. Razmisli ima li smisla nagoniti konja ka Kolašinu. Razmisli ima li smisla uopšte misliti o Kolašinu. Nije to tvoj Kolašin. Ne čeka te Avram Luković sa guslama. Josif Janić u Brnjaku roni suze. Ne podiže glavu. Dmitar Kokera tuži kao kukavica. Pozavidela bi mu svaka narikača.

Pali stari hrastovi. Ni mahniti pop Radojica Klicanović se ne oglašava. Nit se moli niti kune. Lukin vir progutao onaj ponosni Kolašin, ostao samo vrtlog da priča, ne ljudima, nego nebu: Bio jednom jedan Kolašin.

Zato, Grigorije, ne prilazi Kolašinu. Okreni ka Pazaru. Svrati u Crniš ili idi u Dugu Poljanu. Prošli su svi izbori, niko te mrko pogledati neće. Pričao si nam da voliš tu Dugu Poljanu iako ona ne mari za krmski Kolašin niti za tvoje glasove.

Ili idi u Sopoćane, podiži palo kamenje. Idi na Stupove. Podiži stupove. 

Idi bilo gde samo ne svraćaj u Kolašin. Nasred Radič-polja raširio se Azem Bejta, razapeo šator kao nekad Murat. Popalio usput Drijen i Crepulju, pregazio Ibar na svakom mestu. Pregazio Kolašin. Ćuti Kolašin, ne jeca. Dvori lauškog vojvodu i krajmirovačkog barjaktara. Cela se Drenica i pola Boljetina ruga Kolašinu. Iz Drenice se nije pomerio samo Ljulj-Binak. Neće on da seiri nad kolašinskom mukom. Ionako je ubijanje za njega umetnost a ne prilika za pljačku. 

Drugi Dreničani nisu kao on. Pomerili svoje međe do Brnjaka. I to im je malo, hoće do Morave. A Morava ćuti. Ne sanja Karađorđev san. Neće da grli Lab i Sitnicu.

Zato ne dolazi, stani. Zanoći u polju, zanoći pod bukvom, ostani na konju. Padni sa konja. I to je bolje nego da svratiš u Kolašin. Nemaš kod koga. Umrlo staro i hrabro. Ostala nokoštinja i plašljivo. Glasnija su deca u kolevci nego u gori u hajduci. Glasnije su ptice no guslari. Uspravniji su oni u grobovima nego ovi u domovima. Možeš onda razumeti kako nam je. Lakše nam je da te ispraćamo nego da te dočekujemo. Nisi navikao da se stidimo, a za drugo sada i nismo.

Razmini. Okreni konja. Vrati se na kraju u Štavicu ili u Bihor. Idi u Pljevlja. Idi gde god hoćeš. Samo nam ne dolazi. Nemaš kod koga. Kako da te pogledamo u oči? Sve smo dali, ništa nam nije ostalo. Možda će Dreničani i tebe uzeti iaonako si sa njima bio koliko i sa nama. Ako možeš da nas mimoiđeš, idi u tu ljutu Drenicu. I ne čudi se ako je ne prepoznaš. Nije to tvoja Drenica. Nema tvojih kumova, pobratima. Svaki je Dreničanin zarozani Bejta. 

Ne traži ništa. Ničega nema.

Idi gde god hoćeš. Do Drimkola i Đevđelije. Možda te tamo neko prepozna. Idi i ostani malo. Možda se Kolašin probudi. Možda ćeš imati gde da dođeš.

Na kraju ovo htedoh da ti kažem: Mučeniče naš Grigorije, ako si udostojen nebeskih staza, ipak ne čekaj ni trena. Zaboravi šta sam ti pisao. Dođi u Kolašin. Pomozi Kolašinu. A sa nam šta bude. Kolašin je iznad nas. 

Dragiša Bojović