ПЕРО ЗУБАЦ, КЊИЖЕВНИК: Трагам за песмама за сва времена

У његовој богатој библиографији је, како сам каже, све скупа педесет и девет књига, од којих је 16 писано за  децу. Томе ваља додати и многа сценарија, либрета, а на његове стихове компоновано је више кантата, соло песама, ораторијума... У Изабраним делима Прва књига „Мостарске кише и нека друга земља” у директној је вези са чувеним избором из Зупчеве поезије, који је почетком осамдесетих прошлог века саставио Мирослав Антић. У другом тому је циклус „Повратак Мостару”,  трећи творе „Гласови у тишини”, четврти „Писма Д. Т. на небеску адресу” и „Портрети Пера Зубца”, који откривају на десетине цртежа и карикатура на којима су „песника читали” наши познати уметници. Завршну књигу заокружују две збирке песама – „Клупко живота”, те „Сестра моја самоћа”, у којој је „поезија за оне који знају да чују тишину”...

 У Изабраним делима су и збирке које су се појавиле последњих година, али не у Новом Саду или Београду већ Сарајеву и Подгорици. „Не исплати се труда а  шта ће ми све то”, рекли сте у једном интервјуу, говорећи о потрази за издавачем који ће Вам објавити рукопис...

– Не сећам се шта су ме питали па сам тако одговорио. Нисам никада слао књиге издавачима  а да се неко од њих  prеthodno није заинтересовао да ли имам нову књигу. Моји издавачи „ у иностранству“ су тражили и добили  моје необјављене књиге песама. У Сарајеву  „Арт Рабиц“ је објавио Изабрана дела Пера Зубца у пет књига а „Унирекс“ у Подгорици нову књигу у „Златној едицији“ са Матијом Бећковићем, Гораном Бабићем и још неким ми драгим пријатељима. Исти принцип као и код нас, углавном: добијеш пакет књига, угосте те, направе промоције, никаква битна разлика. А када ме представљају, увек кажу југословенски и српски песник. Стога је мени сасвим нормално да објављујем тамо где ме желе видети. Тамо сам ја, као и овде, заступљен у лектири за основце и средњо школце и то ме посебно радује.

 Ваш син Милош је у предговору прве књиге Изабраних дела написао: „Антић и Зубац били су популарни,  то у оним размерама које један песник у данашњој перцепцији културних вредности никада неће моћи да искуси”... И заиста,  у тим неким временима песничко слово било је не само популарно већ је имало у тежину. За чињеницу да више није тако крива су само „модерна времена” или има нешто и до самих песника?

– Таква су била времена, митинзи поезије, такмичења рецитатора, Рале Дамјановић, Вицо Дардић, Бранко Личен, Драго Ћурдо, врхунски рецитатори, па глумци, најбољи и највећи наши који говоре поезију, Миша Јанкетић, Милош Жутић, Иван Бекјарев, Перо Квргић, Ивица Видовић, Фабијан Шоваговић, Љуба Тадић, Стево Жигон, Стојан Дечермић, Јосип  Пејаковић, Зијах Соколовић, Илија Слијепчевић, Арпад Фараго, Миодраг Петровић, Влада Матић, Томислав Кнежевић.... па Драгица Томас, Власта Кнезовић, Мира Бањац, Оља Војиновић, Јелена Жигон, Ивана Жигон, да не набрајам више, скоро сви су и моје песме говорили. Људи су били жељни поезије. “Вај, прође младост ко сунце над гајем“… Нема кривице ни код  слушалаца ни код песника. Сећам се једне вечери у сарајевском „Темплу“, Абдулах Сидран ме је представио у препуној највећој сарајевској дворани, али многи нису могли да уђу па им је речено да ћемо репризу направити за сат и по времена у Малој Скендерији. А ми мислили да гледамо на ТВ-у утакмицу Реал - Црвена Звезда. У Скендерији, уморан већ али и срећан, тражио сам да ми осветле публику. Било је пола мушкараца, пола жена. Рекао сам им: „Мушкарци, срам вас било, што не гледате фудбал“. Општи смех и аплауз. Никад више- Невер мор. Мика Антић је свуда био врло омиљен. А  Матији, Арсену и мени су помогле поеме Вера Павладољска, Не дај се Инес, и Мостарске кише.

Док смо ми као тинејџери рецитовали девојкама које смо желели да задивимо Ракићеву „Искрену песму”, „Мостарске кише” и „Не дај се, Инес”, или Микину „Бесмртну песму”, признајем да ми је тешко да замислим данашње младиће како говоре стихове док њихова драгана пребира по Инстаграму на мобилном телефону. 

– Нисам сигуран да је баш тако. Мој Милош и ја смо за годину и нешто дана у Србији и Босни и Херцеговини -  и у Српској и Федерацији - имали петнаестак музичко-песничких вечери. Свугде је било доста младих, и девојака и младића, и пуно оних који су све време у тишини одстојали јер није било довољно столица. Сада само на телефонима размењују поетске поруке .

За Ваш књижевни дворац слови да је утемељен на „стражиловској линији певања”. Може ли се, када се суди о трендовима у српској поезији последњих деценија, говорити о томе да смо „много више изгубили напуштајући себе него што смо добили одевајући се у туђе одежде”?

– Могло би се рећи да је оно прво тачно. Али не бих  се сагласио са тезом о одевању у туђе одежде, јер у мом песничком трагању за речју која светли, нису ми били туђи ни Блок, ни Јесењин, ни Мајаковски, ни Рилке, ни Тракл,ни Галчињски, ни Павезе, ни Радноти, ни Станеску, ни Елитис, ни Тагора, ни Лао Це, ни Дилен Томас, ни Елиот, ни Вордсворт, ни Рембо, ни Валери, ни Џубран ни Песоа, ни Лорка, ни Неруда, ни Марина Цветајева, ни Силвија Плат, ни Габријела Мистрал, ни Емили Дикинсон…

 

 Добар део књижевних критичара сагласан је у суду да је поезија бољи део актуелне српске књижевности. Но, с друге стране,  стиче се утисак да данас песници ипак више пишу само за себе и по којег сабрата по перу?

– Неко је рекао да свака књига нађе свога купца у времену. Треба имати снаге и анимирати љубитеље поезије. Удружеље књижевника Србије је почетком године имало четири незаборавне вечери у Француској 7, под насловом  „Записано у вечности”, где је представило своје чланове, домаћин Милош Јанковић је рекао – бардове: Матију Бећковића, Љубивоја Ршумовића, Душана Ковачевића и мене. Ја у овим годинама трагам за песмама за сва времена, која ће надтрајати своје ауторе, а има их, није да нема. Неки дан сам такву песму нашао код драгог ми песника и пријатеља Игора Мировића, има је у новој његовој књизи „ У лавиринту“. То је песма, велика песма: „Ништа се не може променити.“

 Тешко је, готово немогуће, данас прочитати негативну критику неке песме, збирке, поетског избора, антологије... У време када сте Ви књижевно стасавали, критичари се нису либили да похвалама супротставе и одређене уочене „недостатности”, како је то, рецимо, учинио Војислав Секељ пишући о књизи „Мостарске кише и неко друго море”. Колико су - ако су, важни такви „спољни” корективни фактори, макар кроз пријатељску размену мишљења, расправу..?

– У мом петокњижју песничком, које је објавио новосадски „ Стилос“ 2003. године, сабрао сам скоро све сачувано написано о мојим песмама, и похвално и „негативно“. О Војиславу Секељу сам писао у „Суботичким новинама“, дружили смо се, и сам је био изненађен кад сам му поклонио књигу где је и његов есеј из „Поља“. Једном ми је рекао и ко га посаветовао да ме мало ребне. Како нема много ни похвалних а темељних, тако нема много ни оних у којима ме куде текстова о мени. Неко је негде написао да сам ја , на жалост, непрочитан песник. У свом есеју о мојој поезији „Разговори са самоћом“, који ми је послала из Лондона на Антићев рођендан, нимало случајно, 14. марта 2022, Весна Голдсворти је написала : Има по мени стихова, невесињских, новосадских и колочепских, који су бољи од мостарских или њима равни, али оставићу то суду покољења.

Мирослав Стајић