NEŠTO IZMEĐU Povratak u Čarnok

Dolaskom Kelta na ova područja, u I veku pre nove ere, đuga nije više drvena, nego zemljana posuda - možeš njom vodu zahvatiti i u njoj skuvati čaj od žalfije (Salvia officinalis) da ublažiš upalu jetre, bubrega, žuči. Zagledaj se u zidove od blata: nekada su to bile dve zone – jedna je imala funkciju trga, a druga je bila sa objektima, silosima i jamama. Ostaci stambenih horizonata i materijala, ukazuju da je to keltski opidum (oppidum), ali odbrambenu ulogu dobija još pre, sa latenskom populacijom, Skordiscima. Živeli su u zemunicama, ljudi, a ne krtice. Dali su zemljanim bedemima masivni, kružni oblik, do koga se dolazilo rovom. Naselje sa nekropolom postojalo je još u bronzanom dobu, ali njega više nema na severnoj, levoj obali Crne bare. Od I veka nove ere ovi prostori su deo Barbarikuma, Pripadali su Rimskom carstvu. Naseljavaju ih Sarmati. Rimskim uticajima se pridružuju helenski. Sa velikom Seobom naroda dolaze i Avari (o njima svedoči nekropola, tu, gde je sada ciglana). Početkom IX veka, ovde će stići Bugari, a krajem veka i ugarska plemena. Ovo potvrđuju nekropole iz X veka. Franci su takođe ovde boravili. U Horizontu X-XII bilo je srednjovekovno naselje sa crkvom. Ništa nije ostalo od Crne bare. Samo crnica, u čiju tamu nije lako prodreti. Čarnok je otkriven slučajno: džukci su iskopali, uz skrivene kosti, ostatke grnčarije i šapama ih razbacali po seoskoj njivi... 

 

2. Arheologe, amatere, članove istorijskog društva Bač-Bodrog županije iz Sombora, krajem XIX veka, privuklo je zemljano utvrđenje, staro više hiljada godina. Prema izveštajima tadašnjeg beležnika Društva, Đule Kiša, ekspedicija je bila uspešna: karbonizovano žito i peć sa dosta gara, izvađeni su iz žute zemlje. Na zapadnoj strani naselja. Iz jedne od iskopanih sondi. 

Interesovanje stručne javnosti je ponovo pobuđeno tek sredinom HH veka, kada je Šandor Nađ pronašao nekropolu na levoj obali Crne bare: ljudske i životinjske kosti, srednjovekovne mogile.  

Istraživanja nastavlja Vojvođanski muzej iz Novog Sada, 1984. godine. Njegovi istraživači ovaj lokalitet obilaze povremeno i danas. Rasuti u sondama, pored keltske su i fragmenti rimske i srednjovekovne keramike. Tu su pronađeni: gvozdeni keltski ključ, ćupovi ukrašeni kosim urezima i horizontalnim uškama, fragmenti, žigo- sani ornamentima. Hlebovi od ječma (Hordeum vulgare) i prosa (Panicum miliaceum), cenjeni su više od drugih, u plodnoj ravnici, prekrivenoj černozemom. Skordisci su iz Čarnoka u džakovima iznosili svoju „zlatnu rudu“, do suseda u šumovitim regionima, za ishranu vojnika i građana.

 3. Asparagus raste na bedemima Čarnoka, tu rastu i veprina i velika sasa, a raste i gorocvet (Adonis vernalis), pa Drosera rotundifilia ili rosulja. Raste đurđevak, jedini koji nije endemski ugrožena vrsta. Eliminisane su: žuta lincura (Gentiana lutea),  jer nema kamenja; zlatni ljiljan (Lilium martagon), raste u vlažnim šumama, i gospina papučica, orhideja koja raste na Suvoj planini. Jagorčevina raste ovde, mada je i ona ugrožena, kao i kovilje (Stipea pennata); nema bora krivulja, ni lužnjaka, stepskog, a ovde je nekad bila stepa. Ljiljan nije rastao u ovom bioregionu, kao ni molika i munika, oni su na Prokletijama, zato je ovde Nimphaea alba, beli lokvanj u Crnoj bari, dok i nju ne isuše, kao i druge močvare. Omorika ovde nema, očigledno. Preostale su samo sase (Pulsatilla grandis), runolist (taj ukras Mučnja i Prokletija), srpska ramonda, stepski božur, tisa (Taxus baccata), tiha otrovnica, kraj ćuvika. Ovde ćeš još jedino pronaći ugrožene biljke kao što su divlja foja i kuckavica degenova (Fritillaria gracilis). Hlebne žitarice još nisu popisane u Crvenoj knjizi Srbije. Raduje me i činjenica da je preostao još jedan džbun sa vojvođanskom lepoticom - šumskom breberinom (Anemone nemerosa)!

4. Auccisa, antički i predromantički ars, artis, broševi od bronze, bravice pod bradom; vešte kopče, na prsima, oko pojasa, oko vrata. Gde god je trebalo da se učvrsti odeća, kosa. Pre dugmadi i drugih patent-zatvarača. Drevne đinđuve! Sahranjene sa svojim vlasnicima. Ekshumirane, jedino su one preostale. Za žene, prevashodno ukras, a muškarcima nužda. Zamenile su igle, s tupom glavom, ali su i dalje ostale zapinjače, zihernadle, nalik na jadac (danas: engleske igle, nekad fibule koje su imale visok luk, zategnut poput kosti, lisne – istog imena). 

Ruska kostimografkinja Ljudmila pažljivo uzima cibzar, jer on je molniя (rus. - munja). Oprezna je i sa zmeйkom (na ruskom – zmaj), mada nema zupce, jezičak, njegova sličnost sa zmajem je figurativna: i on koristi princip zupčanog zatvarača, plastičnu kopču koja klizi po uzici dok je palcem ruke ne zaustaviš na svom okovratniku. 

Sagumi, palije, i slične kabanice, koje su tada su bile na leđima dostojnika, istruliće. Tek će fibule (naspram tih tkanina neugledne) ukazivati na njihovo zemaljsko postojanje. Hitone i hlamide na ramenima predaka crvi su odavno pojeli. Par srebrnih fibula iz Čarnoka (sa dekoracijom na pravouganoj nozi i luku), džedže u vrbaskom zavičajnom muzeju a da malo ko zna šta vrede i znače njihovi „konsekrativni rogovi“? 

Zoran Đerić