NA MARGINI 69. STERIJINOG POZORJA Indijanci, duhovi i ostali

Na kraju festivala, neminovno se nameće utisak da ovaj podnaslov umnogome odslikava ne samo profil predstava 69. Pozorja i domete naše (na domaćem tekstu zasnovane) jednogodišnje produkcije, nego i  dileme vezane za pozicije i težnje samog pozorišta u našoj, lokalnoj niši savremenog, „post-apokaliptičkog“ svetskog teatra.

Naravno, godišnje izdanje festivala, budući zavisno od postojeće produkcije  ne može  – bez obzira na razlike u merilima selektora, žirija, kritike, šire stručne javnosti i publike – pružiti osnovu za neke dugoročne zaključke o pomenutom stanju i težnjama. Pa ipak, kao što se na pozornici prvenstveno režira KONTEKST, a tek potom TEKST, tako ni profil Pozorja ne određuje način raspodele nagrada – već izbor smera koji se promoviše. A na tom planu, i odabrani materijal (predstave), a još više način njegovog vrednovanja (uključujući nagrade) ukazuju u većini slučajeva na popriličnu konfuziju.

Najpre, konfuziju u pogledu načina uprizorenja novih domaćih drama. Na jednoj strani, zamorno konvencionalna i statična režija Ivice Buljana gotovo sasvim je ugušila poetske i ludičke odlike teksta Vide Davidović „Mali ratovi i kabine Zare“ (a naglasila njene pomodne dimenzije). S druge strane, inteligentna, asocijativno gusta, iako često haotična (i već pomalo tematski anahrona) drama „Režim isceljenja“ Tanje Šljivar o telesnim (industrijska hrana, zagađenje, virus) i duhovnim (misticizam, šarlatanstvo,  brainwashing društvenih mreža) pandemijama, u vizuri Bojana Đorđeva se pretvara u smesu pretencioznih pouka i iracionalnih scenskih vežbi. Jedino u slučaju komada „Kišni dan u Gurviču“, solidne slike tonjenja univerzitetskog intelektualca kroz slojeve austrijske socijalne močvare, reditelj Sebastijan Horvat uspeva da efektno, sjedini postmoderni naturalizam porodične priče sa prodornim socijalnim uvidom i maštovito rešenim (duševnimi i fizičkim) prostorima.

Drukčiji primeri konfuzije - ali sa sličnim ishodima – mogu se uočiti u predstavama zasnovanim na tzv. autorskim strategijama reditelja. I, dok se u slučaju nove verzije  „Broda za lutke“  Milene Marković, u režiji Kokana Mladenovića, može govoriti o težnji ka novom stilskom tumačenju, mnogo uspešnijem na vizuelno-dinamičkom i simboličkom nego na psihološkom planu, autorski projekt rediteljke Anđelke Nikolić „Sirota Mileva iz Bosne u našoj civilizaciji godine 1878“ tek u retkim trenucima postaje nešto više od bizarne rehabilitacije jednog pionirskog pothvata (Albina Podgradska) – najpre zbog nasilnog i repetitivnog nametanja „postdramskih“ tehnika. Najzad, predstava „Očevi i oci“, koju su na osnovu romana Slobodana Selenića uobličili dramatizator Kata Đarmati i reditelj Veljko Mićunović, predstavlja na neki način fokus pomenute konfuzije, takoreći njen „vrtlog“. Solidno uobličena napetost u tri paralelno vođena nivoa radnje (generacijski rascep, ideološki sukob, mentalitetsko/kulturna distanca), sugestivna muzička matrica i visok nivo glume kod većine glavnih aktera – šta bi se tome još moglo zameriti?  Celina predstave, međutim, najpre signalizira usiljenost (rediteljskog)postupka  - psihološki sukob kontra „postdramskog“ metoda; potom, „kulturološki“ plan zbivanja sugeriše da su mentalitetske i kulturne razlike ne samo nepremostive nego i dobre; najzad iza retorske „kritike komunizma“ se skriva jedno „restauracijsko“ shvatanje društva kao nepromenljive svetinje.

Vratimo se, ponovo, pomenutom podnaslovu Urbanove predstave: kako vidimo, mnogo je „duhova i Indijanaca“ u našem aktuelnom pozorištu (samim tim, neizbežno, i na Pozorju). Ko smo (onda) mi, odakle dolazimo, kuda idemo?  Ova tri Kantova – dakle, konkretna, životna i pozorišna -  pitanja retko se u poslednje vreme razmatraju na domaćim scenama. Otuda se našem pozorištu smeši (da ne kažem: ceri) mogućnost da – zbog rastuće neotpornosti na izolacionizam, pomodnost, kalkulantstvo i retrogradne mitove - postane upravo jedna vrsta „manjinske ekstravagance“. Kojoj neće mnogo pomoći čak ni „puno muzike i plesa“.

Svetislav Jovanov