НА МАРГИНИ 69. СТЕРИЈИНОГ ПОЗОРЈА Индијанци, духови и остали

На крају фестивала, неминовно се намеће утисак да овај поднаслов умногоме одсликава не само профил представа 69. Позорја и домете наше (на домаћем тексту засноване) једногодишње продукције, него и  дилеме везане за позиције и тежње самог позоришта у нашој, локалној ниши савременог, „пост-апокалиптичког“ светског театра.

Наравно, годишње издање фестивала, будући зависно од постојеће продукције  не може  – без обзира на разлике у мерилима селектора, жирија, критике, шире стручне јавности и публике – пружити основу за неке дугорочне закључке о поменутом стању и тежњама. Па ипак, као што се на позорници првенствено режира КОНТЕКСТ, а тек потом ТЕКСТ, тако ни профил Позорја не одређује начин расподеле награда – већ избор смера који се промовише. А на том плану, и одабрани материјал (представе), а још више начин његовог вредновања (укључујући награде) указују у већини случајева на поприличну конфузију.

Најпре, конфузију у погледу начина упризорења нових домаћих драма. На једној страни, заморно конвенционална и статична режија Ивице Буљана готово сасвим је угушила поетске и лудичке одлике текста Виде Давидовић „Мали ратови и кабине Заре“ (а нагласила њене помодне димензије). С друге стране, интелигентна, асоцијативно густа, иако често хаотична (и већ помало тематски анахрона) драма „Режим исцељења“ Тање Шљивар о телесним (индустријска храна, загађење, вирус) и духовним (мистицизам, шарлатанство,  brainwashing друштвених мрежа) пандемијама, у визури Бојана Ђорђева се претвара у смесу претенциозних поука и ирационалних сценских вежби. Једино у случају комада „Кишни дан у Гурвичу“, солидне слике тоњења универзитетског интелектуалца кроз слојеве аустријске социјалне мочваре, редитељ Себастијан Хорват успева да ефектно, сједини постмодерни натурализам породичне приче са продорним социјалним увидом и маштовито решеним (душевними и физичким) просторима.

Друкчији примери конфузије - али са сличним исходима – могу се уочити у представама заснованим на тзв. ауторским стратегијама редитеља. И, док се у случају нове верзије  „Брода за лутке“  Милене Марковић, у режији Кокана Младеновића, може говорити о тежњи ка новом стилском тумачењу, много успешнијем на визуелно-динамичком и симболичком него на психолошком плану, ауторски пројект редитељке Анђелке Николић „Сирота Милева из Босне у нашој цивилизацији године 1878“ тек у ретким тренуцима постаје нешто више од бизарне рехабилитације једног пионирског pothvata (Албина Подградска) – најпре због насилног и репетитивног наметања „постдрамских“ техника. Најзад, представа „Очеви и оци“, коју су на основу романа Слободана Селенића уобличили драматизатор Ката Ђармати и редитељ Вељко Мићуновић, представља на неки начин фокус поменуте конфузије, такорећи њен „вртлог“. Солидно уобличена напетост у три паралелно вођена нивоа радње (генерацијски расцеп, идеолошки сукоб, менталитетско/културна дистанца), сугестивна музичка матрица и висок ниво глуме код већине главних актера – шта би се томе још могло замерити?  Целина представе, међутим, најпре сигнализира усиљеност (редитељског)поступка  - психолошки сукоб контра „постдрамског“ метода; потом, „културолошки“ план збивања сугерише да су менталитетске и културне разлике не само непремостиве него и добре; најзад иза реторске „критике комунизма“ се скрива једно „рестаурацијско“ схватање друштва као непроменљиве светиње.

Вратимо се, поново, поменутом поднаслову Урбанове представе: како видимо, много је „духова и Индијанаца“ у нашем актуелном позоришту (самим тим, неизбежно, и на Позорју). Ко смо (онда) ми, одакле долазимо, куда идемо?  Ова три Кантова – дакле, конкретна, животна и позоришна -  питања ретко се у последње време разматрају на домаћим сценама. Отуда се нашем позоришту смеши (да не кажем: цери) могућност да – због растуће неотпорности на изолационизам, помодност, калкулантство и ретроградне митове - постане управо једна врста „мањинске екстраваганце“. Којој неће много помоћи чак ни „пуно музике и плеса“.

Светислав Јованов