MILAN ORLIĆ, KNJIŽEVNIK: Otmeno je voleti poeziju

A nedavno je u Moskvi objavljena dvojezična, srpsko-ruska  Antologija srpske poezije, u kojoj su zastupljene i Orlićeve pesme. 

 Ako je suština umetnosti u slobodi, da li  danas jedino poezija – čast izuzecima iz drugih književnih formi –  istrajava na tom putu?

 – U centralnom delu Moskve, u  Domu Rostovih,  23. maja je održano  „Veče srpske poezije“, u Povarskoj ulici, u dvorcu koji je pripadao rođacima Lava Tolstoja, porodici Bode-Količov, opisanom u romanu „Rat i mir“.  Tom prilikom je predstavljena Antologija srpske poezije iz čuvenog serijala „Slovenska poezija XX-XXI veka“, objavljena oktobra 2023. u  ediciji „Iz veka u vek“ koja broji više od deset Antologija poezije slovenskih naroda. Autor projekta, glavni urednik i jedan od prevodilaca je Sergej Glavjuk. Moje pesme preveo je Aleksandar Osokin. Predgovor je napisala Ala Šešken, profesorka na katedri slovenske filologije na Moskovskom državnom univerzitetu. Reč je o dopunjenom i proširenom izdanju Antologije iz 2003. Čast mi je i zadovoljstvo da sam zastupljen u obe Antolgije, među više od 80 pesnika, od, na primer, Stevana Raičkovića, Miodraga Pavlovića, Ivana V. Lalića  do mlađih autora. Jedan od mojih stihova, u pesmi „Pismo nepoznatoj čitateljki“ kaže: „ljubav prema prozi je sasvim prirodna, ali voleti poeziju, otmeno je“. Nema ni jednog ozbiljnijeg prozaiste koji u biografiji ne ističe da je objavljivao poeziju ili da je „pesnik koji piše prozu“. Pomenuta činjenica govori skoro sve o značaju i vrednosti pesničke reči kao kraljice književnog stvaranja. Ostaje da se vidi na koji način i po koju cenu će se, u doba digitalne kulture i  veštačke inteligencije, ponovo izboriti za taj status. Ako se izbori. A to pitanje nije stvar isključivo odnosa pesničke slobode i komercijalizacije.

Kao urednik u pančevačkom „Malom Nemu“ i časopisu „Sveske” u prvi plan stavljate kvalitet. Da li to i kako prepoznaju čitaoci?  

 – Samo se kvalitetom bavimo, autorski, urednički i izdavački. Duh vremena nije naklonjen takvom pristupu. U saradnji sa čitaocima, istrajavamo.

 Koje je mesto srpske književnost danas u svetskom literarnom kontekstu? Tom temom direktno se bavite i u knjizi „Odbrana i pretposladnji dani”. 

 – Knjiga govori o statusu savremene književnosti i umetnosti, filozofije i kulture u celini i njihovim odnosima, vrhovima pre svega srpske ali i evropske i svetske literature uopšte. Reč je o izabranim radovima koje sam na međunarodnim naučnim konferencijama izlagao a potom i objavljivao u časopisima na tri kontinenta i na tri jezika, u periodu od 2007. do 2018. godine. Radovi su objedinjeni temom kraja i smrti književnosti koliko i imperativom njene obnove. Upućeni u ovu temu kažu da je malo kome u Srbiji to pošlo za rukom. Zahvaljujući tim istraživačkim uvidima, praćenju objavljivanja knjiga prevoda srpskih ali i autora iz regiona, uključujući i prevode moje poezije, proze i esejistike, stekao sam sliku o stvarnom stanju. I ono nije ružičasto. Najpoznatiji roman jedinog našeg nobelovca Ive Andrića „Na Drini ćuprija“,  na primer, u  nekim od najvažnijih svetskih biblioteka u kojima sam imao lični profesionalni pristup, za deset godina nijednom nije pozajmljen na čitanje, zbog čega je - ne iz političkih razloga - sklonjen sa polica u bibliotečki depo.  Milorad Pavić je u svetu jedno vreme važio za kultnog pisca da bi ga ta ista evropska profesorska tzv. elita, iz političkih razloga, praktično ekskomunicirala iz akademske recepcije. U isto vreme, autori neuporedivo manjeg značaja iz slabije utemeljenih i manje razvijenih književnosti od srpske, doživljavali su više desetina izdanja – imena nisu bitna – što je takođe posledica određene političke volje i namere. Uz to, od preduzimljivosti i snalažljivosti autora, podrške okruženja, kao i brojnih drugih faktora zavisi sudbina svake prevedene knjige. Ova nepobitna saznanja lako je potkrepiti empirijskim istraživanjima i dokazima, ako neko ima vremena da ih obavi i para da ih plati. 

 Vaš pričo-roman „O ne/stvarnom” (1987), ocenjen je kao jedna od najboljih prvih knjiga tadašnje književne scene. Već njome potvrđujete načelo da je prava avangarda uvek ukorenjena u tradiciji.  

– Pričoromanu „O ne/stvarnom“ je pripala prva nagrada na tada najvažnijem konkursu za prvu knjigu „Književne omladine Srbije“ i objavljena je  u čuvenoj ediciji „Pegaz“. To je knjiga priča koja prerasta u  roman koji se rasklapa u knjigu priča, postupak koji je pre mene u srpskoj književnosti koristio jedino Pekić.  Bila je i ostala novum  i „apartna pojava“, kako je zapazio jedan kritičar. Izrasla je iz iskustva srpske i evropske avangarde kao i iz ličnog staralačkog idioma. Tiraž je rasprodat, ubrzo po objavljivanju. U međuvremenu se književni i društveni kontekst promenio. Pored ostalih, osim knjiga pesama, objavio sam i mali poetski roman,  magijsko-realističku bajku za odrasle „Momo u polarnoj noći“ (1992). U pripremi je novi roman. Kao i za svaki drugi žanr, računa se jedino kvalitet napisanog.

U kojoj meri Vašu poziciju u  svetu književnosti opisiju stihovi iz meni kultne pesme „Nedostojno Večnog Ovidija”: Stojim, usamljen kao Bob Dilan, na teškoj kiši: ni potopljen ni očišćen. Pročišćen, možda, malo...

– U književnosti, kao i u politici na primer, samosvojnost je najskuplja. Koliko je samo visoka cena samosvojnosti savremene srpske države! Planeta postaje sve neudobnija za život.  Iz  globalnog sela prerastavši u globalni živi grad mrtvih (ne zombija), civilizacija i kultura, pa i poezija, horizonti lepote, istine i smisla, na ivici su katastrofičkog pada. Uporno se razaraju sve vrednosti. Pesnička reč, kao nasušna ljudska potreba, potpuno je skrajnuta i potisnuta. Na sve to treba dodati zatvorene grupe koje ne vide dalje od svog ličnog ili grupnog interesa. Kakva bi onda mogla da bude pozicija istinskog pesnika u takvom svetu?

Miroslav Stajić