МИЛАН ОРЛИЋ, КЊИЖЕВНИК: Отмено је волети поезију

А недавно је у Москви објављена двојезична, српско-руска  Антологија српске поезије, у којој су заступљене и Орлићеве песме. 

 Ако је суштина уметности у слободи, да ли  данас једино поезија – част изузецима из других књижевних форми –  истрајава на том путу?

 – У централном делу Москве, у  Дому Ростових,  23. маја је одржано  „Вече српске поезије“, у Поварској улици, у дворцу који је припадао рођацима Лава Толстоја, породици Боде-Количов, описаном у роману „Рат и мир“.  Том приликом је представљена Антологија српске поезије из чувеног серијала „Словенска поезија XX-XXI века“, објављена октобра 2023. у  едицији „Из века у век“ која броји више од десет Антологија поезије словенских народа. Аутор пројекта, главни уредник и један од преводилаца је Сергеј Главјук. Моје песме превео је Александар Осокин. Предговор је написала Ала Шешкен, професорка на катедри словенске филологије на Московском државном универзитету. Реч је о допуњеном и проширеном издању Антологије из 2003. Част ми је и задовољство да сам заступљен у обе Антолгије, међу више од 80 песника, од, на пример, Стевана Раичковића, Миодрага Павловића, Ивана В. Лалића  до млађих аутора. Један од мојих стихова, у песми „Писмо непознатој читатељки“ каже: „љубав према прози је сасвим природна, али волети поезију, отмено је“. Нема ни једног озбиљнијег прозаисте који у биографији не истиче да је објављивао поезију или да је „песник који пише прозу“. Поменута чињеница говори скоро све о значају и вредности песничке речи као краљице књижевног стварања. Остаје да се види на који начин и по коју цену ће се, у доба дигиталне културе и  вештачке интелигенције, поново изборити за тај статус. Ако се избори. А то питање није ствар искључиво односа песничке слободе и комерцијализације.

Као уредник у панчевачком „Малом Нему“ и часопису „Свеске” у први план стављате квалитет. Да ли то и како препознају читаоци?  

 – Само се квалитетом бавимо, ауторски, уреднички и издавачки. Дух времена није наклоњен таквом приступу. У сарадњи са читаоцима, истрајавамо.

 Које је место српске књижевност данас у светском литерарном контексту? Том темом директно се бавите и у књизи „Одбрана и претпосладњи дани”. 

 – Књига говори о статусу савремене књижевности и уметности, филозофије и културе у целини и њиховим односима, врховима пре свега српске али и европске и светске литературе уопште. Реч је о изабраним радовима које сам на међународним научним конференцијама излагао а потом и објављивао у часописима на три континента и на три језика, у периоду од 2007. до 2018. године. Радови су обједињени темом краја и смрти књижевности колико и императивом њене обнове. Упућени у ову тему кажу да је мало коме у Србији то пошло за руком. Захваљујући тим истраживачким увидима, праћењу објављивања књига превода српских али и аутора из региона, укључујући и преводе моје поезије, прозе и есејистике, стекао сам слику о стварном стању. И оно није ружичасто. Најпознатији роман јединог нашег нобеловца Иве Андрића „На Дрини ћуприја“,  на пример, у  неким од најважнијих светских библиотека у којима сам имао лични професионални приступ, за десет година ниједном није позајмљен на читање, због чега је - не из политичких разлога - склоњен са полица у библиотечки депо.  Милорад Павић је у свету једно време важио за култног писца да би га та иста европска професорска тзв. елита, из политичких разлога, практично екскомуницирала из академске рецепције. У исто време, аутори неупоредиво мањег значаја из слабије утемељених и мање развијених књижевности од српске, доживљавали су више десетина издања – имена нису битна – што је такође последица одређене политичке воље и намере. Уз то, од предузимљивости и сналажљивости аутора, подршке окружења, као и бројних других фактора зависи судбина сваке преведене књиге. Ова непобитна сазнања лако је поткрепити емпиријским истраживањима и доказима, ако неко има времена да их обави и пара да их плати. 

 Ваш причо-роман „О не/стварном” (1987), оцењен је као једна од најбољих првих књига тадашње књижевне сцене. Већ њоме потврђујете начело да је права авангарда увек укорењена у традицији.  

– Причороману „О не/стварном“ је припала прва награда на тада најважнијем конкурсу за прву књигу „Књижевне омладине Србије“ и објављена је  у чувеној едицији „Пегаз“. То је књига прича која прераста у  роман који се расклапа у књигу прича, поступак који је пре мене у српској књижевности користио једино Пекић.  Била је и остала новум  и „апартна појава“, како је запазио један критичар. Израсла је из искуства српске и европске авангарде као и из личног старалачког идиома. Тираж је распродат, убрзо по објављивању. У међувремену се књижевни и друштвени контекст променио. Поред осталих, осим књига песама, објавио сам и мали поетски роман,  магијско-реалистичку бајку за одрасле „Момо у поларној ноћи“ (1992). У припреми је нови роман. Као и за сваки други жанр, рачуна се једино квалитет написаног.

У којој мери Вашу позицију у  свету књижевности описију стихови из мени култне песме „Недостојно Вечног Овидија”: Стојим, усамљен као Боб Дилан, на тешкој киши: ни потопљен ни очишћен. Прочишћен, можда, мало...

– У књижевности, као и у политици на пример, самосвојност је најскупља. Колико је само висока цена самосвојности савремене српске државе! Планета постаје све неудобнија за живот.  Из  глобалног села прераставши у глобални живи град мртвих (не зомбија), цивилизација и култура, па и поезија, хоризонти лепоте, истине и смисла, на ивици су катастрофичког пада. Упорно се разарају све вредности. Песничка реч, као насушна људска потреба, потпуно је скрајнута и потиснута. На све то треба додати затворене групе које не виде даље од свог личног или групног интереса. Каква би онда могла да буде позиција истинског песника у таквом свету?

Мирослав Стајић