KNJIŽEVNA KRITIKA Poezija kao askeza: „Po vodi koja je prala noge, Isusove”, Selimira Radulovića

U ovom svetu samo je čovek vlasnik jedne velike iluzije – da rečima može iskazati sve. Ptice ne sanjaju o tome. Cvet sve sabira u tišinu. Ime za nju je lepota. Ni najveća mora nemaju iluziju o nebu. Između te iluzije i svesti o neizrecivosti stoji, ipak, jedan čovek: pesnik. On razume suštinu poezije kao mogućnost da se nešto iskaže, ne o svetu, već o svetu izvan sveta. Reč o tome i nije posve pesnikova. Od Boga je. Od Boga je prava reč njegova. A tek stih. To je delo jedinog Umetnika, koje on daruje odabranima i darovanima. U tom malom saboru darovanih nalazi se i pesnik Selimir Radulović, što se potvrđuje i njegovom najnovijom pesničkom knjigom.

Nadahnut pre svega pustinjom, kao obitavalištem asketa, on tvori lik jednoga (monaha) u njegovim različitim imenima i podvizima. Kao što je za simfoniju potrebno više instrumenata, koji se ne prepoznaju po osobenostima, već po ostvarenoj muzičkoj skladnosti, tako nam se i slika pustinje (čitaj: osobenog duhovnog sveta) ne nudi kroz podvig jednoga, već podvig jednoga postaje slika mnoštva podviga u jednome svetu. Prepoznatljivi simbol jedinstvenog načina života u molitvi i pokajanju postaje suza. Ona nije samo slika svetiljke u oku Svetog Arsenija Velikog (ona voda koja je prala noge, Isusove), već je još više ikona svete vaseljene, koja sabira ono što se ne vidi, a ne ono što se vidi. 

U nevidljivom je slika spasenja, koja je delo onog autora što u prelamanju nebeskih zraka prepoznaje i boje i elemente strukture, što, opet, nevidljiva ruka slaže u vidljivi okvir svojevrsnog podviga, koji se ne sastoji u prevazilaženju bola (kako je u drugim umetnostima), već u prevazilaženju greha i sebeljublja (što je samo po sebi umetnost). Ta suza, koja je dominantni motiv knjige, je i slika kosmosa, ali ne vidljivog kosmosa već onih njegovih sadržaja koji se mogu samo ogledati u suzi i koji su komplementarni ne njenom obliku, već njenom jedinstvenom sadržaju i još više onim osećanjima i duhovnim fenomenima koji oblikuju tu suzu i njenu semantiku. Iako ovaj svet živi u grču, koji je oblikovan bolom i nemirom, pesnička knjiga Selimira Radulovića je oda smirenju i duhovnoj harmoniji. 

Prevazilaženje poznatog i uvođenje antinomičnog i paradoksalnog u svet poezije odlika je autora koji svoju poetiku grade na biblijskom i svetootačkom predanju. Tako se i poezija Selimira Radulovića približava psalmopojanju, a život pesnika psalmodisanju, koje otvara onaj put, uzak i dug, prema mestu najvećeg podviga, prema pustinji i pešteri. Tamo je misao tvorila Starečnik, a Starečnik je postajao ogledalo visina. Zato je pustinja postala najveći istočnik, nepresahli izvor žive vode, najveća tvrđava nebeske slave. Samo u opoziciji prema jedinstvenom podvigu onih koji su iz sveta otišli zbog nevidljivog sveta, stvara se i pesnikova misao o nedostojnosti i grehu, o padu i prolaznosti. 

Ta antinomičnost karakteristična za vizantijsku poetiku, postaje karakteristika svake umetnosti koja promoviše anagoški smisao umetničkog dela: tu neprestanu kretnju koja podrazumeva uspinjanje iz ovog sveta ka nebeskom svetu, iz nizina čulnog ka visinama duhovnog. To, naravno, uvek podrazumeva onu nevidljivu unutrašnju borbu, u kojoj se pesnik (čovek) suočava sa svojom nedostojnošću i čije duhovno i vrlinsko utemljenje ga dovodi u poziciju korena čije se grane lako pružaju, a ne lista koji se leluja i koji i najmanji vetar može odneti sa grane. Jer, oni koji nisu duhovno rukovođeni padaju kao lišće.

Katalog svetootačkih motiva u poeziji Selimira Radulovića je veoma veliki, a posebno mesto zauzima motiv ćutanja, koji je u centru doktrine isihazma, ali je, naravno, prisutan u tekstovima preteča isihazma. Reč je o tišini drugoga sveta, a ne o muku našeg vremena. Ta tišina je povezana sa tajnom spasenja i nije rezultat distance prema ljudima i bližnjem, već predstavlja otklon prema mnogoglagoljivom čoveku prepuštenom ovome svetu, u kojem on postaje senka, dim i paučina. Relativnost čovekovog postojanja na zemlji pesnik izražava mišlju da je sve ljudsko od senke slabije. Postojanost i sigurnost je u Svetoj Trojici, a osećaj topline i gostoljublja je pod hrastom amvrijskim, gde su Avram i Sara ugostili tri anđela i posvedočili prisustvo živoga Boga.

Ćutanje je i lek spasenja, jer, kako kaže pesnik, i bolest se, ćutanjem, leči, U duhu antiohijske teologije, koju odlikuje emocionalnost i ekspresivnost, česti su dijalozi s dušom, ali i sa cvećem od kojeg se traži tišina i smirenje. Motiv cveća, kao što je poznato, obeležio je i lirski izraz Svetog Justina Novog Ćelijskog. Pored izraženog eshatološkog optimizma, pesnik svedoči postojanost vere u ovome svetu, nadmoć večnog nad prolazim, kao i postojanja sigurnog oslonca, onog kamena koji je u temelju spasenja i koji nad svakim talasom stoji. Uprkos svemu, pesnik peva iz časa u čas, iz dana u dan, znajući da pesma ovoga veka može nadživeti vek samo ako je pesma budućeg veka. 

Pesnik, kao i asketa, rađa se iznova u suzi prvoj, u daru njenom. Razlio se taj dar, poput svetlosti, na stranicama ove knjige obasjavajući jedan put pesniku i asketi. Njih dvojica jedno su na toj stazi. Suzom bratimljeni i verom utvrđeni daruju nam neobičan rukopis, te smo u dilemi: nije li se to pesnik preselio u pustinju ili se asketa preselio u poeziju? Bez obzira koji odgovor bude potvrdan, može se utvrditi da su retki pesnici kod nas, koji su uspeli da se iz perspektive carskog sveštenstva približe osobenom asketskom iskustvu, koje, po prirodi stvari, nije imanentno čoveku ovoga sveta. Selimir Radulović je uspeo u tome, ne pesničkom imaginacijom, već jedinstvenim pesničkim doživljajem, koji ga je vinuo u nepoznate prostore askeze. Ne pokazuje li to da postoje tačke koje spajaju pesnika i asketu? 

Jedna od tih tačaka ima oblik suze. 

Dragiša Bojović