KNJIŽEVNA KRITIKA Fragmenti porodične istorije „Noć pre pada u reku”, Dubravke Rebić

Opsesivno bavljenje porodicom i praćenje junaka kroz generacije, slično kao kod Tolstoja ili danas kod Džonatana Frenzena, kod nas je najviše domete doseglo u delu Dobrice Ćosića. U novije vreme ređe se pišu romani takvog obima koji bi, kroz priču o nekoliko generacija jedne porodice, pružili sveobuhvatan pogled na jednu epohu.

Opsesija porodičnim odnosima ne jenjava, kao ni težnja da se obuhvati veći vremenski raspon. Sada je to, međutim, predstavljeno uglavnom u fragmentarnom obliku i bez sveznajućeg pripovedača. Ovakvim pristupom u prvi plan dolazi traganje junaka za sopstvenom istinom, kako bi se razmrsivanjem transgeneracijske traume približili sebi i stekli priliku za drugačije samorazumevanje. Drugi roman Dubravke Rebić dobar je primer ovakve tendencije u novijoj srpskoj književnosti. Povest bračnog para Stane i Obrada počinje rođenjem sina Vida 1927. godine, i traje do 2017. kroz priče njihove dece i unuke. Jezgrovitost iskaza i ćosićevski poetična rečenica daju posebnu lepotu pričama, pretvarajući romaneskni nacrt porodične hronike u porodični album ili kolaž. Knjiga počinje s uma sišavšom Stanom, a završava snajom Mirom koja, gubeći razum, pravi kolaž od novinskih isečaka za zid. Do jedne objektivne, razumom shvatljive istine nije, dakle, moguće doći, ali od isečaka prošlosti moguće je stvoriti novu sliku svoje budućnosti. 

Nekadašnje porodične sage i hronike teško je zamisliti bez prezimena koje okuplja i obeležava članove iste porodice, kao znak njihovog zajedništva i trajanja jedne loze kroz vreme. U knjizi "Noć pre pada u reku" junake znamo samo po imenu, a godine i kratki naslovi podsećaju na beleške kraj fotografija u albumima. U iskazima Stane, sina Vida, ćerke Anice i njene ćerke Sonje, ima nešto nalik na zauzimanje poze za fotografiju, ali i mutnih mesta zbog senke oca Obrada, koja natkriljuje svaku ispovest u knjizi. Sudbina majke Stane i njen lik sasvim su u okvirima očekivanog unutar patrijarhalne matrice prošlog veka, ali verovanja o bilju čine njen drugi život i njen jezik ljubavi, zbog čega su ti delovi neki od najlepših u knjizi. Zanimljivo je kako se inovira uobičajena predstava o povlašćenom muškom potomku i zanemarenom ženskom, zamenom uloga koja postaje ekstremna: očeve reči o nesposobnosti sina i izuzetnosti ćerke prerastaju i za jedno i za drugo u prokletstvo. Potresna Vidova ispovest ne menja mnogo svoj ton, od početka do kraja, a najbolji su momenti kada na svet gleda očima deteta: „Kad je otac dobre volje, svet bude bolje mesto, a majka i ja postanemo čestiti ljudiˮ. Govor o sebi Obradovim rečima, na primer, Vid: „Blag sam, svilenˮ ili Anica: „Uvek sam bila izuzetnaˮ, ume, međutim, delovati suviše prozirno, kao lako autorsko rešenje za složeni problem samoposmatranja. 

Sonja kao lik iz treće generacije donosi duh novog vremena samo formalno, bez suštinske promene u odnosu na svoju majku i baku, što prenos traume i psiholoških mehanizama čini uverljivim, ali sam lik ostaje nedovoljno razrađen u kontekstu cele knjige. Društveno-istorijska podloga data je kroz odlomke iz Osnovnog zakona o braku, televizijski Dnevnik i komentare sa utakmice Svetskog prvenstva u košarci 1998. godine. Pokazivanjem, dakle, a ne kazivanjem, uz dobar osećaj za detalj, autorka uspeva da pronikne u ono što bi u dugoj istoriji jedne porodice i dramatičnih zbivanja na Balkanu ostalo inače nedohvatno. Zalivanje cveća, međutim, nije samo deo Staninog i Vidovog posvećeništva bilju, već i znak eskapizma, zbog čega nijedan od likova ne proniče ni u sebe, ni u vreme u kojem živi, ostajući ograničen na rane zadobijene u detinjstvu.  

Dubravka Rebić piše nežne i bolne priče, koje i bez poznavanja konteksta sa ovih prostora deluju na čitaoca svojom sugestivnošću i poetskom ritmikom rečenice. Bolja uravnoteženost iskaza i autentičnost likova bili bi ostvareni višim stepenom individualizacije različitih glasova, bez ambicije da se zahvati u zamašno vremensko razdoblje od jednog veka. Pre fragmentarni roman nego porodična hronika, Noć pre pada u reku potvrđuje autorku kao još jedan originalan pripovedački glas u našoj književnosti. 

Sanja Perić